Ovu rečenicu danas možete pročitati na društvenim mrežama i na „zidovima“ profila mama influenserki, a možda i nekih drugih običnih mama. Prvi put smo ovu rečenicu čuli pre više godina od čoveka koji je otvorio centar Prirodno roditeljstvo i počeo spoznaje iz telesne psihoterapije da prilagođava seminarima za roditelje. Možda ste čuli za njega, možda ne, tek zove se Tomislav Kuljiš i na netu možete pogledati mnoge zanimljive intervjue sa njim.

Na mnogim predavanjima pokušao je Tomislav da objasni šta ova rečenica ustvari znači i kako znamo da je mama dobro i zašto je tek onda ona i dobra mama. Mnoge žene u roditeljstvu zaborave na sebe. Požvrtvovanost je prirodni deo roditeljstva. No, nije dobro zaboraviti na sebe. Biti mama ne znači ukinuti sebe. Naprotiv, biti mama znači u sebi pronaći ono najbolje što nismo ni znale da imamo.

Mama je dobro kada njene brige oko deteta nisu prevelike, kada može da se opusti i uživa u svakom danu. Mama je dobro kada u momentima premora može da funkcioniše kao i kada je odmorna. Često dolazak dece u naš život pokaže nam koje rane nikada nismo iscelili. Ako nam kada smo bili mali nisu dozvoljavali da plačemo, teško će nam biti kada beba plače. Ako nam nisu dali da se ljutimo, teško ćemo podneti kada se dvogodišnjak naljuti na nas.

Upravo tada kada to primetite ili nešto slično tome, znači da treba da proradite taj deo unutar sebe uz pomoć nekog stručnjaka ili kroz život, tako što ćete osvestiti da svaka vaša emotivno prenaglašena reakcija govori o nečemu što stoji unutar vas i nije „prošlo“.

Zato su danas među mamama popularne knjige potput „Svesni roditelj“ od psihologa dr Šefali Cabari, jer nas današnje vreme podstiče da osvestimo sebe i obratimo pažnju na sopstvene reakcije.

Nekada ako smo nervozne, a to ne primetimo, primetimo kada se naša deca unervoze. Zato treba osvestiti da su deca naše ogledalo i da nam uvek pomažu da uvidimo gde smo dobri i gde smo manje dobri.

Zato je je dobra mama, ona mama koja je dobro ili još ispravnije koja je toliko budna nad svojim ponašanjem da uvek može da osvesti svaku situaciju pre nego što eskalira u njoj samoj. Budite svesne, budite budne i učite o sebi. Tako ćete najbolje razumeti druge oko sebe, a posebno ćete razumeti vašu decu i zašto ponekada izgleda da nisu „dobra“.

N.V., redakcija Mamino ćoše

Verujem da su mnoge od vas čule ovu poslovicu koja poreklom pripada našem podneblju. Mnoge mame kada su njihova deca mala i kada po ceo dan i noć ustaju, doje, bdiju, ne mogu da poveruju da je ova poslovica istinita. Čini se da nikada pre u životu nisu toliko brinule. Naravno ova poslovica se podjednako odnosi i na tate.

No poslovice nastaju upravo kao zbir kolektivnog iskustva života. I da, verovali ili ne, ova poslovica je potpuno istinita. Jer čak i kada deca odrastu i kada postanu roditelji i dobiju svoju decu, vaše brige ne nestaju, nego kao da se stalno umnožavaju i njihov kvalitet se menja. Sada više ne brinete samo za vaše „dete“ koje odavno nije dete. Sada brinete i za unuče.

Tako to nekako ide u ciklusima. Ipak treba reći da briga koja prati roditeljstvo nije patološka i nije kontinuirano jednakog intenziteta. Najveće brige su vezane za detetovo zdravlje. Kada progurate prvu temperaturu, pa doživite prvo povraćanje i mučninu, stomačni virus, kada doživite prvi osip nakon pada temperature…sve su to brige koje će vas ojačati i očvrsnuti. Sve su to brige zbog kojih ćete ući i u svet medicine i možda odabrati neku koja vam je najbliža i najefikasnija, sa najmanje kontraindikacija. Danas pored konvencionalne medicine imamo i homeopatiju i fitoterapiju (kako su se lečile mahom naši preci) i još mnoge tradicionalne medicine koje mogu da pomognu. Posebno kada su u pitanju npr. alergije ili neke slične netolerancije na hranu, vazduh, vodu.

Posebno pored svih briga za decu, roditelji brinu i zbog događaja u svetu i načina na koji će se isti reflektovati na život svih nas globalno, pa tako i na život dece. Tek briga je drugi naziv za roditeljstvo i što manje brinete, bićete bolji roditelj. Paradoksalno, ali istinito. Briga koja ne podstiče na zdrave aktivnosti, mahom je izlišna. Pokušajte da razumete da odgovornost za život i zdravlje deteta delite sa tatom, ali i sa detetom. Nije uvek i sve do vas. Mnoge mame misle da sve mora da bude pod njihovom „kontrolom“ i mnoge mame imaju osećanje krivice, ako nešto nije kako treba. To je preveliko breme za svaku mamu. Pustite život da vas poduči da nije sve i uvek do vas. Život uvek za vas ima najbolje lekcije.

A mnoge od tih lekcija neće biti lake i jednostavne. I zato verujte da je poslovica iz naslova uslovno istinita. Od vas će zavisiti koliko ćete kroz roditeljstvo porasti i možda ovu poslovicu preinačiti u novo iskustvo i novi savet za buduće generacije. Koja poslovica je do sada obeležila vaše roditeljstvo i majčinstvo?

N.V., redakcija Mamino ćoše

Iako postoje zapisi o istoriji farbanja jaja u predhrišćansko vreme, legende koje kruže o razlogu farbanja jaja za Vaskrs su različite i istoričari se oko istih spore.

Po jednoj legendi, kada je Isus Hrist sahranjen, njegova majka, devica Marija, izašla je na grob i tamo ostavila nekoliko obarenih belih jaja. Кada je u nedelju Hristos vaskrsao, jaja na grobu su odjednom pocrvenela, pa zbog toga u spomen hrišćani farbaju jaja crvenom bojom. Opet, druga legenda govori kada je Hrist vođen da ga razapnu na krst, narod je tom prilikom bacao na njega kamenje, koje se pretvaralo u crvena jaja. Još jedna od legendi govori o Mariji koja je išla caru Tiberiju u Rim da objasni Hristovo vaskrsenje, a na poklon mu je donela korpu jaja. Car nije verovao da je Hristos vaskrsao i rekao da bi to bilo kao kada bi ova jaja u korpi promenila boju. Marija je na to rekla „Hristos vaskrse“ i sva jaja su postala crvena.

Crvena boja je simbol radosti, života i vaskrsenja. Zato su jaja najčešće farbana u crveno. Naše bake nisu imale mogućnost da kupe boju u kesicama, pa su raznim biljkama bojile jaja. Danas se mnogih od tih načina prisećamo, u želji da se vratimo prirodnijim materijalima u svakodnevnom životu, pa tako i načinu na koji ćemo bojiti jaja.

Crvena boja za farbanje jaja dobijala se od dve biljke, broć ili varzilo. Biljke su bile osušene prethodno i potapale bi se u vodu noć uoči farbanja jaja. Sutradan bi se jaja stavila u tu vodu i kuvala u istoj. Ukoliko se jaja iz vode vade u različito vreme nakon kuvanja, imaće različite nijanse crvene boje.

Na isti način jaja mogu da se farbaju u različite boje, koprivom u zelenu boju, maslačkom u pastelno žutu, nevenom u narandžastu, dok se od čaja hibiskusa može dobiti prelepa ljubičasta boja.

Ono što već sve domaćice znaju, to je da se lepa i prirodna boja jaja može dobiti od lukovine (ljusaka od luka, kako crvenog tako i običnog). Biljkama se može i ukrasiti jaje, tako što ćete listić deteline ili neke druge biljke priljubiti uz jaje, staviti ga u najlon čarapu, pa zatim potopiti u boju u kojom želite da ga obojite.

Kada farbate jaja u crvenu boju, izaberete jedno od obojenih da bude čuvarkuća do narednog Vaskrsa i odvojite od ostalih.

Nakon bojenja jaja, ima još mnogo običaja koji su se zadržali u našem narodu, ali svakako je onaj sa kucanjem jajima deci najomiljeniji. Svi žele da pobede u tom nadmetanju. Za tu priliku mame umeju da na pijaci odaberu čvršća jaja i podare svom detetu, na primer pačje jaje.

Vaskrsu se svi radujemo kao jednom porodičnom prazniku koji proslavlja obnovu života i rađanje. Lepo je održavati stare običaje, zbog radosti koju donose u naš dom.

p.s. Danas na tržištu postoje sigurne boje kojima možete sa vašom dečicom slilkati četkicama i šarati ih na različite načine. Upotrebite maštu i igrajte se sa vašom decom u pripremi vaskršnje trpeze i velike korpe sa šaranim jajima.

N.V., redakcija Mamino ćoše

Tek rođene bebe imaju mnogo zadataka nakon što su došle na ovaj svet. Sve bismo ih mogli svesti na prilagođavanje novim uslovima života. Dok je beba bila u maminom stomaku, nismo uvek mogli znati da li spava ili je budna.

Nakon porođaja to je očigledno. Od prvog dana bebi je potreban mir, prisustvo mame i tate, da je sa njima, da imaju kontakt koža na kožu, što znači da je beba u toplom i da između nje i mame ima što manje barijera. U takvoj atmosferi, ako se uspostavilo dojenje, odnosno potrebna količina mleka – što roditelji kontrolišu kroz količinu urina i stolica, beba će prirodno tonuti u san, jer njen intenzivan razvoj se nastavlja kroz spavanje, koje je i dalje dominantno.

Kako vreme odmiče, mama i tata se svakodnevno suočavaju sa novim izazovima i uče o bebama svakog dana nešto novo. Jedan od izazova može biti nemogućnost da se beba umiri i utone u san. Razloga za to može biti više. Nekada je to veća količina mleka koju beba uzme, pa ima problema da isto svari, jer je prepunila želudac. Nekada su to već do sada „ozloglašeni“ grčevi. No, i velika količina novih zvukova, utisaka i promena energije u domu takođe mogu biti razlog istog.

Ukoliko prerano pozovete bake, deke i ostalu rodbinu u posetu, pa različiti ljudi drže bebu u rukama u istom danu, sve je to velika količina informacija koju beba treba da integriše i sve to može da utiče na njenu nemogućnost da se umiri i utone u san. Kada je beba često izložena prevelikoj količini zvukova, promena i poseta, ona će početi da biva napetom i njeno telo neće moći dovoljno da se opusti.

Nuđenje hrane u tom trenutku nije jedini način umirivanja. Postoje i blage masaže, kao i masaže jačim pritiskom koje mogu doprineti da beba otpusti telesnu napetost i zaspi nakon toga.

Klasična muzika, kao i svaka muzika koja ima harmonije takođe će pogodovati malim bebama da budu u miru. Zato ako stvarno želite da bebi maksimalno olakšate hvatanje rutine i uslove u kojima će postizavati da se lakše prilagodi na novonastali život, odložite posete najbližih koliko je to moguće.

Znamo da su mnogi bližnji nestrpljivi da vide novog člana porodice. Nema veće radosti. No, često se potvrdi u praksi da je mir u prvih četrdeset dana neophodan bebi i zato bi bilo dobro ispoštovati vremenski rok za posete do babina.

Tradicija često potvrđuje naučne spoznaje, zato je ne treba olako odbacivati.

N.V., redakcija Mamino ćoše

Od prvog dana kada ugledate vašeg mališana vi ćete kao roditelji početi da postavljate pitanja. Da li je beba gladna? Zašto beba plače? Da li ima dovoljno stolica? Da li je normalno što štuca? Da li je mamino mleko dovoljno? Treba li bebi davati vode? Da li je normalno da toliko spava? Da li je normalno da toliko sisa?

Kako beba raste, tako se menjaju pitanja. Da li je beba dovoljno napredovala? Kada će početi da se okreće? Da li dovoljno spava? I svaki dalji rast i razvoj bebe praćen je novim pitanjima. Ne postoje enciklopedije koje će odgovoriti na sva pitanja mama i tata, ali zato postoji pretraga na internetu, forumi i grupe u kojima se roditelji okupljaju i razmenjuju znanja.

Svakoga dana znanja i zapažanja je sve više, a samim tim i razmene istih. Zato je danas mnogo lakše doći do prave informacije i dobiti odgovor, samo svaki roditelj treba da je obazriv i da izvor te informacije višestruko proveri.

Kako ustvari danas mladi roditelji najbrže dolaze do pravih odgovora. Kombinuju svoju intuiciju, svoje zapažanje i odgovor sa interneta ili od prijatelja koji su stručni u određenim oblastima. Ako se svi ovi segmenti poklope, onda će oni usvojiti novo saznanje o svom detetu kao istinito i prepoznati da je to dobra informacija.

Pre pojave interneta, roditelji su mnogo više bili usmereni samo na sebe. Sada se mnogo toga promenilo. Vidimo da je pojava interneta promenila svet na mnogo načina. Kao da se vreme ubrzalo i kao da ta količina razmene informacija u danu doprinosti tome da je i utisak o vremenu različit.

Kako god, danas je mamama i tatama lakše da pronađu odgovore na svoja mnogobrojna pitanja. Količina upitanosti koju imamo u vezi deteta je normalna i srazmerna našoj želji da svoje dete što više spoznamo i razumemo. Kroz ovaj proces mi umnogome učimo od sebi i upoznajemo sebe.

Zato je roditeljstvo zajedničko putovanje rasta i razvoja. Kako rastu deca će biti ogledalo nas samih i zato budite svesni da upravo vi imate i odgovore na sva ta pitanja o detetu. Treba da sednete sami u miru sa sobom i da se prisetite. Mnoga znanja nosimo, koja još uvek nisu otključana. Vaše dete je ključ za tu riznicu koju u sebi imate. Možda vam samo nedostaje malo više samopouzdanja i poverenja u svoje urođene instikte.

N.V., redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Dojenje je prirodno uređeno, a opet tako mnogo problema pravi mamama u prvim danima nakon porođaja. Prva dva do tri dana luči se kolostrum, koji je spreman već od 37.nedelje trudnoće. Ta važna esencija potrebna je bebama kao najbolja prirodna vakcina.

Da li će kolostrum krenuti odmah po porođaju ili dan kasnije zavisi najviše od opuštenosti mame i načina na koji se porodila. Ako je porođaj bio bez medicinskih intervencija, prirodan, onda je i lučenje kolostruma brže. I obrnuto, ukoliko je rađen carski rez ili epiziotomija, može da se desi da kolostrum i mleko krenu malo kasnije.

Najveća briga mama je tada, da li je beba gladna. Budući da se zna da je beba takođe prošla kroz porođaj i da joj treba vreme da se stabilizuje, ona neće biti gladna, ali će svakako tražiti blizinu mamine dojke i mame generalno. Bez obzira da li će popiti kap ili dve kolostruma, beba će imati tamne stolice (mekonijum) i piškiće. Prosto beba će se čistiti i prilagođavati.

Više će spavati i odmarati se posle puta koji je prošla. Ne treba dozvoliti da bude previše pospana i neaktivna. Treba je buditi na dva sata i nuditi dojku. Bebino „žvaćkanje“ svakako će navući mamino mleko, a upravo to jeste i cilj. Zato se u prvim danima, pa čak i mesecima beba većinu dana nalazi na maminim dojkama.

To mamama nije uvek lako, ali i taj period će brzo proći. Budite opušteni što je više moguće. Svi imamo različite načine da se opustimo, vi koristite onaj koji vam najviše odgovara. Da li je to masaža, bliskost sa tatom, spavanje kad god beba spava…

Uskoro će beba naći svoj ritam dojenja i budiće se na dva do tri sata, što će mami omogućiti vreme za odmor. Svakako da uhodavanje u dojenje nije jednostavno, ali najvažnije je zadržati optimizam i volju za istim. Velika pomoć mogu biti štitnici za bradavice koji bebi omogućavaju da lakše uhvati dojku i dođe do mleka, a mami pomažu da zaleči ranice ako ih ima i zaštiti bradavice.

Danas u našoj sredini postoje školovane savetnice za dojenje i ako ne možete sami da rešite probleme, slobodno se obratite njima. One će vas posavetovati i pomoći u tim prvim danima. Važan je pravilan položaj bebe prilikom dojenja i način na koji ćete je držati, da bi beba mogla slobodno da uhvati dojku, zabaci glavu i oslobodi nosić.

Pravi saveti su dragoceni, zato se nemojte ustručavati da ih zatražite.

N.V., redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Igra je za svako dete način postojanja. Mnogi će reći kako deca uče kroz igru i nekako se ta rečenica „prodala“ roditeljima i kroz nju i mnoge igračke. Međutim deca ne čine ništa sa namerom da uče, ona se stvarno igraju i žive paralelno u svetu igre, mašte i na javi. Deci je poput vazduha potrebno da slušaju bajke, priče, basne i da se igraju sa igračkama koje ste im kupili ili su ih sami osmislili.

Od momenta rođenja bebama je potreban kontakt sa majkom. Dodir, koža, zvuk maminog srca – sve to umiruje bebu i čini da se oseća sigurno i spokojno. Na žalost mnoge mame misle da je važno da beba od prvog dana ima svoj kutak, svoju sobu, svoj krevetac i bebu ne retko ostvaljaju noću ili preko dana u tim nekim odvojenim od mame i lepo uređenim „mestima“. Beba u potrazi za sigurnošću pronalazi prstić i počinje da ga sisa ili dohvati pelenicu uz koju se privije, kako bi volelo da se privije uz mamu.

I starije dete od godinu, godinu i po ili dve, takođe će posegnuti za nekom utehom i zamenom za mamom, kada mama više vremena provodi van kuće ili je dete ostavljeno nekom drugom na čuvanje, jer mama radi.

Tada kada je veće, ono će kao zamenu za mamu pronaći neku mekanu igračku – lutku spavalicu ili ćebence. I neće želeti da se odvoji od iste kada ide na spavanje, a nekada i u vremenu preko dana. Taj objekat, ta lutka ili ćebence su bebina zamena za mamu i neophodni su joj u tom prelaznom periodu, dok ne stekne osećaj sigurnosti i ne preraste tu fazu.

Ukoliko pokušamo da sakrijemo lutku/ćebence od deteta ili da mu istu oduzmemo suočićemo se sa detetovim negodovanjem, plačem i upornim nastojanjem da istu povrati. Zato im to ne treba lutku/ćebence uskraćivati, decu treba razumeti i iz njihovog ponašanja učiti šta im je i zbog čega neophodno.

Deca nikada ne plaču bez razloga, a još manje da bi vas nervirala ili vama manipulisala. Detetu je potrebna sva nežnost ovog sveta, kako bi izraslo u odraslog čoveka koji će biti celovit i srećan. Zato poštujte potrebu vašeg deteta za tom „prelaznom zamenom za mamu“ i operite ga preko dana, kada nema toliku potrebu za istom. Obično je vreme za laku noć, ono kada dete svoje ćebence ne ispušta iz ruku. Ušuškajte ga u krevetić i lutki spavalici ili ćebencetu, kao i detetu poželite laku noć.

N.V., redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay