Izdvojeni

Svest o sebi i bebi u stomaku

Negde nam je svima poznato da je svesnost kod čoveka još uvek mala. Sećate se ono kako Frojd to prikazuje kao ledeni breg, pa mnogo toga pod vodom i tako malo toga iznad vode, nekih 3 do 5 procenata.

Nedavno sam postavila pitanje na svojoj fejsbuk stranici da li je stvarnost objektivna ili subjektivna. I tridesetak ljudi je odgovorilo da je subjektivna, a jedan gospodin se baš ljutio i svakog ispod odgovora zapitkivao da li ima fakultet, licencu i slično, a onda je raspleo na široko kako je sramota i gde je nauka otišla, kada ljudi sa fakultetom odgovaraju da je stvarnost subjektivna.

Nauka i nije na mnogim poljima otišla daleko baš zato što nisu u mogućnosti da postojeće metodologije primene na pojavama koje se dešavaju unutar nas, kao što su naše emocije, snovi, intuicija…

Tu smo gde smo sa svojom svešću i poznavanjem sebe, svoje prirode i svojih obrazaca ponašanja.

Kako ćete prepoznati one koji mogu malkice da vas povuku na gore u tom smislu?

To su ljudi koji vas gledaju u oči i koji pažljivo slušaju ono što govorite. To su ljudi koji vam odgovoraju na postavljeno pitanje, a ne pričaju o nečem drugom što njih tišti u tom trenutku zaboravivši da ste ih nešto pitali. To su ljudi koji su u kontaktu sa vama prisutni i svedoče svojom pažnjom o tome. Zašto je sve to važno kada ste u drugom stanju?

Važno je da poštujete sebe i svoje vreme. Važno je da kada idete na bilo koji pregled budete ispoštovane kao žene, da vam se lekar obraća sa poštovanjem, da razumete da kada ništa ne govori dok gleda UZ zato što se zagledao u ekran, a na vas zaboravio, ne znači da sa bebom nešto nije u redu, pa stoga ne brinite. Važno je da ne slušate druge o tome kako su se porađali, sem svoje majke – jer vi delite sa njom upravo to sećanje i vaše telo pamti upravo taj događaj i ima prirodnu potrebu da njeno iskustvo ponovi.

Imati svest, znači uputiti se u te detalje i osvestiti ih kao emocije koje ta saznanja prouzrokuju, a onda otići korak dalje i razmisliti kako ne ići tim putem i šta mogu da uradim tim povodom. Nemojte verovati da neko drugi ima bolji ključ za vas od vas samih.

A sada kada to znate, uzmite papir i olovku i krenite da odgovarate na pitanja, ali iskreno:

  • Koliko me plaši porođaj – na skali od 0 do 10?
  • Čega se plašim konkretno (nabroji)?
  • Da li je porođaj nešto što se tiče i partnera ili je samo moja stvar?
  • Šta me nervira danas i ovde u ovoj trudnoći?
  • Ko me čuje i vidi, a ko je samo „kobajagi“ tu?
  • Šta mi moja beba govori?
  • Da li mogu da razgovaram sa mojom bebom o stvarima koje me muče?
  • Da li ću biti dobra mama?
  • Da li moj partner razume kroz šta prolazim svakog dana?
  • Moram li biti savršena po svaku cenu?
  • Kako reagujem inače na nove i iznenadne situacije, tako ću reagovati i na porođaj kada krene?

To je mali spisak pitanja za početak, a za kraj razvijte svoje načine introspekcije, na sprskom rečeno poniranja unutar sebe. Svaki dah koji uputite bebi konkretno i sa pažnjom, mali je pomak u svesti o vašem postojanju

Ne brinite šta za bebu treba da kupite, ne brinite da li ste se dovoljno doterale za fotkanje na instagramu, ne brinite o svim tim stvarima, koje vam troše toliku energije da biste se prikazali u bilo kakvom svetlu. Nije vam potrebno prikazivanje, potrebno vam je da budete više ovde i sada. I eto kako same sebe možete prirodno da pripremate za ono što je pred vama.

Dođite do svoje suštine, postavite prioritete u svom životu i trudite se da budete na čelu istih. Drugo stanje je odlično vreme za različita pitanja, a bez pitanja nema kretanja i života.

I svako jutro i svako veče zagrlite vašu bebu u mislima i znajte da ona to oseća i zna. Budite sa vašom bebom u miru.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto: Pixabay

O zdravlju, izboru pedijatra i odgovornosti

Naučeni smo da verujemo lekarima i tražimo od njih pomoć kada je zdravlje u pitanju. To se posebno odnosi na zdravlje naše dece. Zato je jako važno da verujete pedijatru koji se stara o zdravlju vašeg deteta.

U zdravstvenom sistemu se mnogo toga promenilo od vremena kada smo mi bili deca i danas lekari nemaju vremena kao nekada da se podrobnije pozabave našim zdravljem. Često je osnovni problem nedostatak vremena i pažnje. Ukoliko je ograničeno vreme koje može da se potroši na posmatranje pacijenta i razgovor sa njim, onda često može da se dogodi da odemo od lekara kući sa nepotpunim razumevanjem naše dijagnoze ili dijagnoze našeg deteta. Tome doprinose i latinski nazivi dijagnoza i lekova.

U vremenu kada niko nema dovoljno vremena, potrebno je stati i razmisliti kada smo doneli odluku da verujemo u potpunosti nekome ko manje poznaje naše dete od nas samih. Dobro je imati poverenja u druge ljude i ukoliko ste pažljivo izabrali pedijatra, onda je i normalno da ćete ga slušati i verovati u ono što vam kaže. To je zdravorazumski izbor. Prethodno bih volela da se preslišate kako i po kojim kriterijumima ste pedijatra izabrali. Da li je to bila preporuka većine vaših poznanika iz kraja, da li vam je pedijatar simpatičan i lako sa njim komunicirate, da li uočavate da na pravilan način pristupa pregledu i čitanju rezultata, pa tek naknon toga donosi odluku. Sve su ovo važni momenti u odabiru lekara, kako za odrasle tako i za decu.

Ako ste taj posao dobro obavili dolazimo do sledećeg pitanja, a to je pitanje apsolutnog poverenja i da li tako nešto postoji? Apsolutno poverenje je izbor svakog odraslog čoveka. Čini se da je nauka danas dobila mnogo pristalica koji joj poklanjaju potpuno poverenje.

Razmislite dobro pre nego što odgovorite sebi, zašto je to tako?
Da li nauka i naučnici nikada ne greše? Koliko znam greše i često opovrgavaju dojučerašnje pretpostavke, teorije ili predikcije. Ako je to tako, šta je pametnije, da li da im poklanjamo potpuno poverenje ili zadržimo kritičku distancu i aktivno učestvujemo u problemima sa kojima se susrećemo?

Lično sam bila roditelj koji je bio aktivan učesnik u donošenju odluka kada su moja deca u pitanju. Znala sam svaki simptom dobro da opišem, dosta sam se uputila u latinske nazive i razumevanje rezultata krvi i urina, pa sam na neki način sa malo više razumevanja različitih zdravstvenih problema kod dece mogla da prihvatim ili ne prihvatim savet lekara.

Uvek kada sam mogla da izbegnem korišćenje antibiotika i ostalih lekova, uključivala sam alternativnu medicinu, koja uprkos njenom nazivu ima dužu tradiciju od alopatske medicine. Družila sam se sa vrsnim fitoterapeutima, koristila čajeve i tinkture od biljaka i pokušavala da balans zdravlja dece povratim na prirodan način. U prirodne načine uključila sam boravak na suncu i svežem vazduhu ( ukoliko ga danas ima u gradovima i šire ), odmaranje i uzimanje što više tečnosti. Takođe sam vodila računa o kvalitetnijoj i zdravoj ishrani, ali to je već neka druga tema, ne manje bitna, jer od nje umnogome zavisi naš zdravstveni status.

Ukoliko sve to znamo i trudimo se da primenjujemo i razvijamo kod svoje dece, onda će njihov imunitet uvek biti dobar i lako će se nositi sa mnogim problemima koji danas postoje. I tu se onda postavlja i to čuveno pitanje odgovornosti. Ako ne poradimo na nabavci zdravih namirnica za ishranu članova svoje porodice, ako dozvoljavamo da deca previše vremena borave u zatvorenom prostoru, umesto u nekom parku ili obližnjoj šumi, zar to nije naša odgovornost, koja indirektno utiče na imunitet i zdravlje dece? Postoji i ona druga krajnost, kada se previše oko svega toga trudimo, puni straha i anksioznosti, a upravo takvo naše stanje, takođe remeti zdravlje naše dece i to se danas takođe zna.

Pa šta nam je onda činiti, pitaće neko. Teško je bilo kome dati bilo kakav savet i veoma je nezahvalno, ali evo ja ću se odvažiti da dam neku smernicu, onima koji su otvoreni i radoznali da čuju. Ta smernica bila bi preispitujte, proveravajte, učite, slušajte, čitajte i nikada nemojte pristati da ne budete aktivan učesnik u donošenju odluka vezanih za zdravlje vaše dece. Nećete nikome ugroziti titulu, zvanje ni stručnost ukoliko postavljate zdravorazumska pitanja vašem pedijatru ili vašem lekaru. Takvim svojim aktivnim stavom možete upravo pomoći lekarima da bolje sagledaju i zdravstveno stanje vašeg deteta i da steknu poverenje u činjenicu da roditelj najbolje poznaje svoje, da je roditelju svakako najviše stalo da mu dete bude zdravo i da će se oko toga samim tim i najviše potruditi.

Rekla bih da je zajedničko učestvovanje u donošenju odluka zajedno sa zdravstvenom strukom, ona dobitna kombinacija koja će našoj deci obezbediti najbolje uslove za ozdravljenje i dobro zdravlje.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Voćna užina kao slika na tanjiru

Ima raznih načinda da tanjire pretvorite u ilustracije iz dečijih slikovnica. Evo par primera za voćnu užinu koja je neophodna na dnevnom meniju svakog predškolca i školarca.

Banane su nam na raspolaganju preko cele godine. To je sjajno voće koje voli skoro svako dete. Na ovaj načine možete detetu ponuditi i neko manje po ukusu atraktivno voće kao što je kivi, mandarina ili breskva. Verujemo da će vas ovakve ideje podstaći da i sami izmaštate još mnogo slika i priča na tanjiru.

Ne propustite da decu uključite u „slikanje“ na tanjiru i posmatrajte njihove radove. Iznenadićete se njihovim prikazima, slikama i kreacijama. Neka ovo bude „voćni“ podsticaj za jelo i pričanje priča. Pričajte priče zajedno. Npr. ko se sunča ispod palmi od banana, da li je izašla neka kornjača iz mora i slično.

Razne rutinske radnje u toku dana mogu da se oplemene i iskoriste za druženje sa decom, a nema lepših trenutaka od tih, zar ne?

Priredila redakcija Mamino ćoše

Autori tri najpriče na temu „Kako ste se pripremili za vrtić i školu?“

U ime redakcije „Mamino ćoše“ zahvaljujemo svim učesnicama konkursa na temu „Kako ste se pripremili za vrtić i školu“. Nije bilo lako prepričati šta sve doživljavate i kako ste „podneli“ te prve dane velikih promena. Zajedničko svim pristiglim iskustvima je vaša velika podrška mališanima na putu odrastanja.

Od pristiglih kratkih priča članovi naše male redakcije izabrali su tri priče, čiji autori su:

  • Aleksandra Zolotić, Beograd
  • Sanja Nedić, Kragujevac
  • Vesna Mijatović, Beograd

Njihove priče možete pročitati u narednim danima, kada ćemo ih objaviti na našem blogu u rubrici Mamin dnevnik.

Sve tri mame dobiće proizvode iz programa brenda Skip Hop, kojima će ih darivati Menda dečija radnja.

Hvala svim učesnicima konkursa na trudu i pozivamo vas da pratite naš blog, biće još zanimljivih tema za priče iz maminog dnevnika…

Redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Polazak u vrtić i školu u istom danu

Tog prohladnog prvoseptembarskog jutra četvorogodišnji dečačić nemirnog duha sa očima boje čokolade otisnuo se na upoznavanje sa svojom novom družinom. Iako je već tri godine išao u jedno predivno obdanište sa prostranim pogledom na grad, okolnosti su zahtevale da pređe u novi vrtić. 

Druželjubiv po prirodi i upoznat sa činjenicom da će ga od toga dana čuvati nove vaspitačice i da će igračke deliti sa novim drugarima i drugaricama, lagano je koračao ka vrtiću. Ti mali koraci ka vratima velike novine bili su popločani strahom, neizvesnošću, radošću, i uzbuđenjem. Sve je to vešto skrivao svojim veselim čavrljanjem, i nehajnim skakutanjem čvrsto držeći mamu za ruke, u pratnji starije sestre i tate. 

Prvi korak u nepoznato doneo je široki osmeh srdačne vaspitačice, prostranu sobu punu igračaka i pospanih mališana, ali i plač jedne curice na vratima, koja je tužno dozivala mamu htevši da joj kaže „još nešto“. Iako isprva oduševljen, dečak nemirnog duha je zastao na tren, pogođen plačem drugarice. Širom je otvorio oči, blago oborio usne i uputio mi upitan pogled. Na kratko sam ga čvrsto zagrlila i otpozdravila rečima da se ubrzo vidimo. 

Znam, na prvi pogled to može delovati surovo, ali isto tako, poučena višegodišnjim iskustvom, znam i da svako zadržavanje i objašnjavanje može učiniti sam ostanak još težim. Poput drugarice, i on može izmisliti to „još neko“ pitanje i razlog da ostanem tu još koji minut. Ovako, znao je da ga ne lažem kad mu kažem da će mama brzo doći i da će mu biti lepo sa novim drugarima i drugaricama.

Tako je zaista i bilo. Dočekao me je sa najrazdraganijim osmehom na licu, uzbuđeno prepričavajući svoja otkrića, posebno ističući kutak sa instrumentima. Radosno je izjavio da jedva čeka opet da ide u novi vrtić. 

Istoga dana, sunčanog prvoseptembarskog popodneva, šestoipogodišnja curica, radoznalog uma, takođe čokoladnih očiju, otvorila je novo poglavlje u svom odrastanju. Dan dugoočekivani polaska u prvi razred je stigao, čini se i prebrzo. 

Korak po korak, sa osmehom na licu, odevena u ljupku haljinu, držeći mamu za ruku, praćena tatom i bratom, približava se školskom dvorištu iz kojeg su dopirali zvuci vesele dečije muzike. Uzbuđenje pomešano sa nekom nesigurnošću uskovitlali su se u njoj istog trena kada smo ugledali dvorište prepuno roditelja i budućih prvaka. Ponudili smo joj da sedne kraj nekoga od drugara i drugarica sa kojima bi mogla da deli školsku klupu, što je ona kolebljivo prihvatila. Nakon samo nekoliko minuta, niz obraze su potekle krupne kristalne suze. “Želim kod tebe!”- rekla je i vratila se u moj zagrljaj. Što je žamor bivao intenzivniji, sve jače me je grlila. Spustila sam ruku na njeno srce, koje je ubrzano dobovalo. 

Došao je trenutak ulaska u učionicu. Koračajući za učiteljicom upućivala nam je upitne poglede, i slala poljupce, a mi smo joj jednako uzvraćali. 

Kao i svaki novi početak, i taj je bio obojen pomešanim osećanjima, ali znala sam da će to dobro proći. Osećaj me nije prevario, jer je po izlasku iz učionice veselo upitala kada sutra ide u školu. Rekla je da jedva čeka naredni dan. 

Mali koraci dvoje mališana ka velikim putevima popločani su raznolikim osećanjima. Ima tu i nezvesnosti, radosti, tuge, uzbuđenja, sreće, i ko zna kojih još misli i osećanja. 

Ipak, znam, tačnije, sigurna sam, da je svaki od njih ušuškan spokojem, jer znaju da su roditelji uz njih. Na sve te velike avanture pratili su ih i pratiće ih naši čvrsti zagrljaji, široki osmesi, pogledi puni ljubavi i pregršt toplih reči. Tu smo za njih, da im pružimo podršku, zagrljaje, reči, objašnjenja, iskrene odgovore na bezbroj pitanja. Da uživamo u njihovim dostignućima i radostima, malim i velikim koracima koje prave, svakom trenutku njihovog odrastanja, dok nam kroz stomake proleće pregršt ustreptalih leptira.

Dečaku nemirnog duha i devojčici radoznalog uma, čiji nam pogledi boje čokolade zaslađuju svaki dan!

Autor Aleksandra Zolotić, jedna od najpriča konkursa Kako ste se pripremili za vrtić i školu?
Foto Pixabay

Prvi dan škole – srećno svima

Škola je oduvek bila povezana sa detinjstvom. Čuven je stih Branka Radičevića „od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba“. Mnogo uzbuđenja i žamora jutros je u školskim zgradama. I one su ponovo oživele za svoje posetioce, otvorile su širom vrata svih učionica i kabineta i željno očekuju da se deca u njima smeste.

Danas su neki prvaci prvi put seli u školske klupe i neke su mame ovlaš, da niko ne vidi obrisale suze. A prvaci, mali radoznalci širom otvorenih očiju i ušiju upoznaće svoje učitelje i nove drugare.

Svi oni koji nisu prvaci, raduju se susretu sa drugarima i pričama o tome kako je ko proveo letnji raspust. Biće tu mnogo novih simpatija i novih zaljubljivanja u neke kikice ili u neki plavi čuperak. Škola ima svoje tajne u hodnicima kroz koje deca trčkaraju, a ponekad i jurcaju tako da ih je teško stići.

Prvi dani u školi su lagani i rasterećeni ocenjivanja, propitivanja i testiranja. Kada nema mnogo očekivanja, tada je sve jednostavnije i lakše. Mame i tate će očekivati da čuju kako je bilo, a deca će odgovoriti „lepo“. Teško je prepričati gomilu utisaka koje će sakupiti danas u svoje školske torbe i rančeve. Prihvatite taj odgovor i sačekajte. Videćete kako se tokom dana do večeri otvaraju i pričaju malo po malo šta su sve doživeli. Možda ćete najviše detalja saznati pred spavanje, kada odolevaju da utonu u san i kada im sve te slike i utisci „iskoče“. Ako pažljivo slušate i pratite vaše dete sve ćete saznati i čuti.

I na kraju mali savet, ne pitajte vaše dete „Kako je bilo u školi danas?“ , pitajte ih „Kako si se se osećao danas u školi?“

To je ta mala razlika koja će vašem detetu potvrditi da vam je na prvom mestu upravo njegov doživljaj i njegovo osećanje.

Srećan polazak u školu malim i velikim školarcima, kao i svim roditeljima. Neka ovo bude još jedna godina obojena novim spoznajama i znanjima.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Kako ste se pripremili za vrtić i školu?

Svaka mama najbolje poznaje svoje dete. Zato ćete sigurno umeti najbolje da pripremite vaše dete za promenu koja je pred njim, bilo da je reč o polasku u školu ili u vrtić. Ukoliko vaše „male tajne“ želite da podelite sa drugim mamama, pozivamo vas da napišete tekst o tome i pošaljete na našu mejl adresu maminocose@menda.rs

Najoriginalnije ideje pretočene u kraću priču do 700 karaktera, objavićemo u rubrici „Mamin dnevnik“ na blogu maminocose.rs, a mame će Menda dečija radnja nagraditi proizvodom iz programa Skip Hop, koji će verujemo obradovati vas i vaše mališane. Proizvod će biti „malo iznenađenje“ i u skladu sa uzrastom deteta nagrađene mame.

Konkurs za naj tri priče „Kako ste se pripremili za polazak u vrtić ili školu?“ traje od 26. 08. do 15.09.2021.godine. Potrebno je da nam pošaljete u mejlu priču u word documentu i vaše podatke: ime i prezime, adresu, poštanski broj i mesto, broj mobilnog telefona.

Tri priče izabraće u skladu sa propozicijama članovi redakcije Mamino ćoše
Srećno svim mamama „od pera“!

Redakcija Mamino ćoše

Povratak u vrtić i školu

Leto polako prolazi, iako kalendarski će proći tek u drugoj polovini septembra. Povratak u vrtić i školu je uslovljen završetkom školskog letnjeg raspusta. U odnosu na taj raspust mnogi roditelji usklađuju svoje godišnje odmore i vraćaju se na vreme kako bi za svoje mališane obezbedili sve što je potrebno za novu „radnu“ godinu .

Nije jednostavno iz letnje bezbrižnosti uploviti u obaveze, posebno deci. Igra je njihov osnov postojanja i kad god ih od igre vraćamo u obaveze postoji otpor. To će biti naglašeno kod dece koja su putovala van mesta stanovanja, da li na planinu, selo ili more, o prirodi je reč. Nakon dodira sa prirodom teže je privići se na gradski ambijent i ograničenja u kretanju, koja se po prirodi stvari deci nameću.

Ponovo treba uključiti pažnju na saobraćaj, prelaženje ulica, buku i sve ostale „vrline“ grada. Neka deca će se radovati ponovnom susretu sa drugarima, ali će mnogi tugovati za morem, prirodom i slobodom od obaveza i ranog ustajanja.

Budite nežni sa vašom decom u tom prelaznom periodu privikavanja na već poznato. Učinite njihov život manje rutinom, tako što ćete i za vreme „radne godine“ organizovati iznenađenja i izlete na dnevnom nivou. Deca su po prirodi razigrana i vole kretanje. Neka najveći deo dana budu napolju kada su kod kuće, sa vama ili sa drugarima. To je njihova nasušna potreba. Deca koja se dovoljno motorički kreću i igraju, bolji su đaci i lakše uče. Sve je povezano, pa čim krenu domaći zadaci i obaveze, a vi oslušnite svoje dete i možda baš usred nekog učenja koje ide teže, napravite pauzu, istrčite jedan krug oko zgrade ili odigrajte neku igru sa loptom. Videćete da će posle takvih aktivnosti, svako učenje biti lakše.

Što se tiče neophodnih kupovina za početak nove „radne godine“, ne očajavajte. Nije potrebno da sve kupite na početku i nije baš neophodno da mališani imaju baš sve prvog dana. Znate iz iskustva da učitelji i vaspitači tek naknadno izađu sa svojim zahtevima, pa sačekajte da ih čujete.

I „radna godina“ ima svoje radosti, jer život je satkan od istih. Čak je i koren reči radost ustvari reč rad. Kada radimo, stvaramo, a stvaranje usrećuje čoveka. Isto je i sa decom. Oni će polako ovladati novim znanjima i veštinama i biti iz godine u godinu sve veći stvaraoci nekih novih i nadamo se bolje uređenih svetova.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Fotografija Pixabay

Mama, vrtić ili dadilja

Kako da pripremite sebe i dete na polazak u vrtić

Društvo u kome živimo predvidelo je godinu dana porodiljskog bolovanja posle porođaja ili dve ukoliko je treće dete u pitanju. Iako je ovo izuzetno dug vremenski period u poređenju sa porodiljskim bolovanjem u zapadnim zemljama, u momentu kada je potrebno da se vratite na posao, vaše dete ili bolje rečeno beba je još veoma mala.

Čini mi se da su blagoslovene mame koje ne moraju da idu na posao i mogu da se posvete odgajanju svoje dece u predškolskom uzrastu. Razumem da je mali broj mama koje sebi danas mogu to da priušte. Pre svega iz egzistencijalnih razloga. Poznato mi je da jedan broj mama koje nemaju taj razlog „nad glavom“ biraju da izađu iz uloge mame 24 sata dnevno i jedan deo vremena posvećuju aktivnostima koje ih ispunjavaju, a često je u pitanju neki kreativni posao kome se rado vraćaju.

Za malo dete ne postoji osoba koja može da zameni mamu i tatu. Roditelji čine njegov svet sigurnim i uz to osećanje sigurnosti ono će biti odvažno da istražuje svet oko sebe. Nekako su nas lako ubedili da je i maloj deci potrebna socijalizacija, te da su vrtići pravo mesto za decu predškolskog uzrasta. U suštini vrtići su potrebni roditeljima koji rade i koji nakon osam sati provedenih na radnom mestu nemaju dovoljno energije i strpljenja za svoju decu, pa su zahvalni što je neko drugi njihovo dete naučio novu pesmicu ili prve reči na engleskom jeziku. Svakao su vrtići potrebni i neophodni u ovakvoj podeli rada.

Mogli bismo sada na široko da razmislimo i zašto je žena pobegla na posao koji će neko ceniti i platiti, dok joj za obavljanje poslova u kući niko neće odati priznanje, niti dati novac. Posao koji svaka mama treba da obavi mimo brige o deci u kući nije mali. Nabavka namirnica, spremanje hrane, pranje i peglanje, održavanje higijene samo je delić tih poslova. Danas i tate u mnogome pomažu oko svih poslova u kući, a mamama se čini da je to uvek nedovoljno. Prosto mame sada imaju duplirane aktivnosti i na poslu i u kući, a za rad sa decom ostaje malo vremena i energije.

Vrtić kao ustanova ima svoje prednosti i mane. U vrtiću će svakako brinuti o vašem detetu i posle izvesnog vremena dete će se prilagoditi na svoje drugare i vaspitačice. Međutim prilagođavanje na vrtić mnogo je kompleksnije od prilagođavanja na školu, jer deca u predškolskom uzrastu nemaju razvijeno logičko mišljenje i njima pojmovi „ako – onda“ ne objašnjavaju ništa. Oni ne mogu da povežu zašto ih ostavljate, kada ćete se vratiti po njih i ostalo. Zato bi prilagođavanje na vrtić trebalo biti postepeno u mnogo više dana i u manjim jedinicama vremena. To je najsigurniji način da vaše dete bezbolnije prihvati tako veliku promenu u načinu života. Budite nežni sa svojim detetom i imajte saosećanja za njegovu tugu kada ga ostavljate. Ne očekujte da ćete ga čeličiti bilo kakvim pričama, jer ono te priče ne može da razume.

Obratite pažnju na vaše dete u svim segmentima dana dok prolazi kroz privikavanje na vrtić. Na njegovo ponašanje, njegove snove, ishranu, igru….Tako ćete biti sigurni kako se vaše dete stvarno oseća povodom polaska u vrtić. Kad god ste zajedno, grlite ga, mazite i posvetite se njegovim zanimanjima za bilo koji vid igre. Priče i bajke u vremenu uspavljivanja mogu da govore i o odvajanju dece od roditelja, kako biste im što bliže približili život. Deca su naša ogledala i često su i zdravstveni problemi posledica ustvari nečeg što ih tišti u duši. Zagledajte uvek pažljivo te male duše i znaćete da li je sve u redu ili nije.

I na kraju imate opciju „baka servis“ ili dadilja. „Baka servis“ je još uvek aktuelan kod nas na sreću naše dece, ali i dadilja je dobar način da zbrinete vaše dete. Danas postoje državni i privatni servisi za odabir dadilja, pa je osnovno pitanje da li možete finansijski sebi to da priuštite. Ukoliko ste u prilici, svakako će pažnja jedan na jedan biti kvalitetniji način da vaše dete provodi vreme u poznatom okruženju i u svom domu. Posebno ukoliko je dadilja školovana za vaspitački ili učiteljski posao, pa može sa detetom da kroz igru provuče i veliki broj edukativnih sadržaja.

Izaberite vaše prioritete u životu prema vašem srcu. Ako je taj izbor u skladu sa vama, biće prihvatljiv i vašem detetu, jer deca osećaju svoje roditelje više nego što ih čuju i razumeju. Upravo to osećanje koje prenosite vašem detetu odrediće i njegov način prilagođavanja na promene u životu vaše porodice.

Polazak u vrtić je za vaše dete predškolskog uzrasta period u kome je potrebno da učestvujete svi zajedno sa posebnom pažnjom i pažljivošću prema detetu. Imajte mnogo strpljenja i ljubavi za vaše mališane, brzo će odrasti. Potrebno je da u tom odrastanju zadobiju što manje trauma i rana, jer će sve poneti sa sobom u život.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Fotografija Aleksandar Todorović

Polazak u školu – velika promena

Ukoliko vaše dete polazi u školu ove godine, verujem da ste uzbuđeni više od vašeg deteta. Koliko god da pripremate predškolca za polazak u školu, dete ipak ne zna kako škola izgleda i šta ga tamo očekuje. Vi znate, kao što znate da je vaše dete stasalo za svakodnevne obaveze koje više neće biti samo igra. Takođe znate da je jedan deo njegovog detinjstva iza vas.

Prvih sedam godina formira se psihička struktura deteta i to što je usvojilo od vaših modela i uverenja ostaje mu kao „alat“ za prilagođavanje svetu koji ga čeka i koji više nije samo porodica i dom. Škola je novo mesto u kome će vaše dete pronaći sve ono što može da mu posluži u odrastanju i pronalaženju budućeg zanimanja.

Da li će ta promena biti „traumatična“ za vaše dete, zavisi od toga koliko je „stresna“ za vas kao roditelja. Ukoliko u miru prihvatite da vaše dete kreće u školu, dete će osetiti vaš mir i sa puno poverenja krenuti u to „neobično novo mesto“. Skrenite detetu pažnju na lepe stvari koje ga u školi očekuju: novi drugari, nova saznanja, nove priče o svetu koji nas okružuje…

Naravno recite mu i da ga očekuje mnogo više sedenja u klupi i savetujte ga da na svakom odmoru izađe na vazduh u dvorište i trčkara kako bi se razdrmalo kad god je u prilici. Podučite ga da se trudi da kaže kada mu nešto nije jasno, da izrazi sve što misli kada učiteljica ili učitelj postave neko pitanje, da slobodno kaže da ne zna ukoliko je tako.

Detetu treba dati prostor da bude ono što jeste. Nemojte imati očekivanja. Pratite svoje dete i uvidećete da je prirodno opremljeno onim što je potrebno da se prilagodi novoj sredini, te da sigurno ima svoje načine na koji će prihvatiti nove uslove života i odrastanja.

Naravno da će i temperament deteta, kao i njegove dotadašnje navike uticati na lakše ili teže prilagođavanje školi. Ukoliko je vaše dete fizički aktivno od malih nogu i teško mu je da sedi u miru na jednom mestu, što se u školi očekuje, potrudite se da sa detetom ostatak dana provedete u igri napolju, u šetnji, trčanju, vožnji bicikla…

Deca prirodno imaju potrebu za kretanjem i današnja škola često ne vodi računa o toj dečijoj energiji koju bi trebalo kanalisati sa dosta časova fizičkog vaspitanja, ali i laganim vežbama pre bilo kog časa. Kretanje je osnovna potreba svakog deteta i zato je polazak u školu velika promena u njegovom životu. No, ukoliko je vaše dete mirnije, lakše će se prilagoditi uslovima života u školi.

Škola danas promenjena je uslovima života koji su takođe promenjeni, pa će verovatno i vaše dete biti uključeno u tu kompletnu promenu. Neki deo nastave održavaće se verovatno i online. Budite uz vaše dete u svim tim trenucima i podržite ga kroz sve promene koje ga čekaju. Ako oseti da ste mu oslonac, lakše će se nositi sa svim zahtevima koji se pred njega stave.

E sada treba reći da biti oslonac i raditi stvari umesto vašeg deteta su dve različite stvari. Nemojte ništa raditi umesto vašeg deteta. Neka pakuje svoju torbu od prvog dana samo, neka zaboravi da ponese pernicu ili svesku. To je jedini način da nauči da sve u životu savlada samo. Vi ga ohrabrite i kada nešto pogreši i nagovestite da znate da se tako uči u životu. Greške su najbolji učitelj onima koji to mogu da sagledaju.

Samostalnost vašeg deteta u procesu polska u školu je jedino očekivanje koje možete da gajite, a biće tolika koliko se vi ne mešate u detetov proces prilagođavanja na novo. Naučite da budete posmatrač i neko ko pažljivo sluša i osluškuje svoje dete. To je najveća vrednost koju možete negovati u roditeljstvu.

I na kraju svim roditeljima i prvacima, srećan polazak u školu!

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Fotografija Pixabay

Servirajte lubenicu kao posudu za voćnu salatu

U letnjim mesecima izuzetno je zdravo i poželjno konzumirati lubenicu koja je 92% voda, pa je zato idealna za hidrataciju našeg organizma.

Sadrži mnoge vitamine i minerale, između ostalog A, C, B6, magnezijum i mnoge druge.

Da biste deci učinili lubenicu dodatno primamljivom poslužite je na različite načine i kao posudu za voćnu salatu od lubenice i dinje na primer.

Ako na ovakvu voćnu užinu pozovete i drugare, zabavi i igri neće biti kraja, a deca će se zdravo zasladiti.

Čarolija a la redakcija Mamino ćoše