Negde nam je svima poznato da je svesnost kod čoveka još uvek mala. Sećate se ono kako Frojd to prikazuje kao ledeni breg, pa mnogo toga pod vodom i tako malo toga iznad vode, nekih 3 do 5 procenata.
Nedavno sam postavila pitanje na svojoj fejsbuk stranici da li je stvarnost objektivna ili subjektivna. I tridesetak ljudi je odgovorilo da je subjektivna, a jedan gospodin se baš ljutio i svakog ispod odgovora zapitkivao da li ima fakultet, licencu i slično, a onda je raspleo na široko kako je sramota i gde je nauka otišla, kada ljudi sa fakultetom odgovaraju da je stvarnost subjektivna.
Nauka i nije na mnogim poljima otišla daleko baš zato što nisu u mogućnosti da postojeće metodologije primene na pojavama koje se dešavaju unutar nas, kao što su naše emocije, snovi, intuicija…
Tu smo gde smo sa svojom svešću i poznavanjem sebe, svoje prirode i svojih obrazaca ponašanja.
Kako ćete prepoznati one koji mogu malkice da vas povuku na gore u tom smislu?
To su ljudi koji vas gledaju u oči i koji pažljivo slušaju ono što govorite. To su ljudi koji vam odgovoraju na postavljeno pitanje, a ne pričaju o nečem drugom što njih tišti u tom trenutku zaboravivši da ste ih nešto pitali. To su ljudi koji su u kontaktu sa vama prisutni i svedoče svojom pažnjom o tome. Zašto je sve to važno kada ste u drugom stanju?
Važno je da poštujete sebe i svoje vreme. Važno je da kada idete na bilo koji pregled budete ispoštovane kao žene, da vam se lekar obraća sa poštovanjem, da razumete da kada ništa ne govori dok gleda UZ zato što se zagledao u ekran, a na vas zaboravio, ne znači da sa bebom nešto nije u redu, pa stoga ne brinite. Važno je da ne slušate druge o tome kako su se porađali, sem svoje majke – jer vi delite sa njom upravo to sećanje i vaše telo pamti upravo taj događaj i ima prirodnu potrebu da njeno iskustvo ponovi.
Imati svest, znači uputiti se u te detalje i osvestiti ih kao emocije koje ta saznanja prouzrokuju, a onda otići korak dalje i razmisliti kako ne ići tim putem i šta mogu da uradim tim povodom. Nemojte verovati da neko drugi ima bolji ključ za vas od vas samih.
A sada kada to znate, uzmite papir i olovku i krenite da odgovarate na pitanja, ali iskreno:
- Koliko me plaši porođaj – na skali od 0 do 10?
- Čega se plašim konkretno (nabroji)?
- Da li je porođaj nešto što se tiče i partnera ili je samo moja stvar?
- Šta me nervira danas i ovde u ovoj trudnoći?
- Ko me čuje i vidi, a ko je samo „kobajagi“ tu?
- Šta mi moja beba govori?
- Da li mogu da razgovaram sa mojom bebom o stvarima koje me muče?
- Da li ću biti dobra mama?
- Da li moj partner razume kroz šta prolazim svakog dana?
- Moram li biti savršena po svaku cenu?
- Kako reagujem inače na nove i iznenadne situacije, tako ću reagovati i na porođaj kada krene?
To je mali spisak pitanja za početak, a za kraj razvijte svoje načine introspekcije, na sprskom rečeno poniranja unutar sebe. Svaki dah koji uputite bebi konkretno i sa pažnjom, mali je pomak u svesti o vašem postojanju
Ne brinite šta za bebu treba da kupite, ne brinite da li ste se dovoljno doterale za fotkanje na instagramu, ne brinite o svim tim stvarima, koje vam troše toliku energije da biste se prikazali u bilo kakvom svetlu. Nije vam potrebno prikazivanje, potrebno vam je da budete više ovde i sada. I eto kako same sebe možete prirodno da pripremate za ono što je pred vama.
Dođite do svoje suštine, postavite prioritete u svom životu i trudite se da budete na čelu istih. Drugo stanje je odlično vreme za različita pitanja, a bez pitanja nema kretanja i života.
I svako jutro i svako veče zagrlite vašu bebu u mislima i znajte da ona to oseća i zna. Budite sa vašom bebom u miru.
Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto: Pixabay
maminocose.rs 