Proleće će uskoro izmamiti decu i odrasle napolje. Nema ništa lepše od trčkaranja dece i njihove igre u parku ili parkiću ispred zgrade. Međutim ti isti parkići, šetališta pored reka i obične gradske i prigradske ulice često su male deponije đubreta.
Mnogi roditelji koji su pušači bacaju pikavce ispod klupa na kojima sede i druže se, dok čuvaju svoju decu. A uskoro tu su oko njih i ambalaže od sladoleda i ostalih slatkiša i slaniša kojima decu časte tokom izlaska. Prepune i malobrojne kante za đubre preliju se otpacima kada u večernjim časovima na tim istim klupama sede naši tinejdžeri čiji asortiman đubreta varira između kutija cigareta i limenki od energetskih pića.
Iako za tako bahato i neodgovorno ponašanje odraslih, mladih, pa naravno i dece postoje simbolične kazne, nadležne službe i komunalna policija ne bave se ovim očiglednim problemom u našoj zemlji. Zašto je to tako, ne znamo, ali ovde je pitanje za mame i tate, zašto našu zemlju van našeg doma ne osećamo kao svoj dom i kuću? Kao da sva ta naša izletišta nisu deo nečega što nam pripada. Kao da su sve te zelene površine neprijateljsko područje koje zasipamo nehajno đubretom iz osvete ili inata.
Pored svakog sela u Srbiji gde teku potoci i male rečice su deponije đubreta. U svim šumarcima, svuda gde očekujemo da vidimo proplanke sa livadskim cvećem, mi možemo da vidimo da je procvetalo đubre, pa se cveće često i ne vidi.
Ne znamo zašto smo tako nemarni, ali možda je vreme da se i to promeni. Zato ako ste u prilici i imate neki slobodan vikend, zasucite rukave u dogovoru sa komšijama i očistite obližnji parkić, gde vam se deca igraju. Jednako trudite se da naučite vašu decu, vašim primerom, da papiriće i ambalažu skupljate u vašu kesu i bacite u kantu ili kontejner do koga ćete zajedno prošetati. Nije to ništa teško, ni naporno, a može biti i zabavno. Naravno stavite rukavice i obezbedite dovoljno džakova za đubre. I naravno uključite i vašu decu u tu akciju.
Idealno bi bilo da vam ovakve akcije postanu navika jednom u dva meseca ili mesečno ako je potrebno. Kada to iz nekog razloga ne rade oni kojima je to posao, organizujmo se sami i očistimo svoje okruženje. Lepše je, a deca će polako naučiti da ne treba tako da se ponašaju i da oni vode računa o svom parkiću.
Malo je mnogo i često dovoljno. Malo je potrebno da promenimo te loše navike, a na taj način istovremeno vaspitavamo svoju decu od malih nogu da razumeju šta je lepo i dobro.
Dočekajmo proleće u očišćenim parkovima i ulicama gde ćemo do naredne zime provoditi vreme sa svojom decom. Uživajmo u prirodi i njenom sjaju, kao u sjaju prelepih osmeha i okica naše dece. Oni su cvetovi naše budućnosti.
N.V., redakcija Mamino ćoše
maminocose.rs 