Koliko god da je mala vaša beba, znamo da ćete se potruditi da okitite jelku i napravite novogodišnju dekoraciju uoči predstojećih praznika. Tim povodom želimo da vam damo par ideja koje mogu biti vaša elektronska „čestitka za Novu godinu“ . Naravno da naši predlozi mogu biti samo podstrek da u sebi probudite kreativnost i nadmašite ove predloge.
obucite bebu u novogodišnje boje, ima brendova poput Carter’s koji imaju garderobu baš za tu priliku,
koristite prirodnu svetlost koja ide ka vašoj bebi,
koristite jednostavne rekvizite kojima se beba ne može povrediti,
približite se ukoliko mislite da će fotografija biti bolja,
uvek možete da provučete naknadno fotografiju kroz različite filtere na vašem telefonu,
i na kraju budite pripremljeni da vaša očekivanja ne moraju biti ispunjena, jer beba nije tu da bi ih ispunila
Svakako je ovo samo jedan od načina da se izrazite i upotpunite prazničnu atmosferu vašim fotografijama koje će biti uspomena za sva vremena.
Priredila N.V., redakcija Mamino ćoše Fotografije iz privatnih arhiva
Novogodišnji i božićni praznici uvek su vreme darivanja. Pred kraj jedne godine i početak druge, sumiramo sve što je iza nas i radujemo se novom što dolazi, sa verom da će biti bolje i lepše. Kroz svo to promišljanje, razmišljamo o tome kako da obradujemo najbliže, posebno najmlađe i šta je ono što će ih stvarno razveseliti.
Nekada sa tim poklonima preterujemo, nekada deci kupujemo previše igračaka (mada se deca nikada ne bi složila sa tim da je moguće imati previše igračaka). Da li osećate zašto preterujemo? I da li je moguće da svedemo poklone na kvalitet, umesto na kvantitet?
Ukoliko smo iskreni, prepoznaćemo unutar sebe osećanje krivice, koje posebno mame često imaju razmišljajući kako nisu dovoljno dobre jer nisu dovoljno vremena provele sa svojom decom. Današnji ritam života često nam ne ostavlja dovoljno vremena za naše najmlađe i trudeći se da im obezbedimo najbolje kroz život, često previdimo da je važnije biti uz njih dok rastu, nego trčati za materijalnim. Naravno da je važno obezbediti egzistenciju, ali negde se gubi mera za količinu istog.
Čovek je po prirodi darujuće biće, jer oseća zahvalnost prilikom darivanja. Umirite se i razmislite šta je ono čemu će se vaši mališani najviše obradovati. Pisanje pisma Deda mrazu, kao mali ritual, doneće i odgovore na vaša pitanja. Vaše dete će u pismu nabrojati sve što želi, ali to ne znači da vi treba i sve to da obezbedite. Osetite koja je to igračka koja će stvarno doneti promenu i dobrobit u njegov život, a da je naravno na tom spisku. Danas mnoge igračke imaju i onu edukativnu funkciju i možete zajedno sa vašim detetom da je pronađete.
Možda će vaše dete umesto igračke, poželeti da ide sa vama na neko određeno mesto, na izlet ili kraće putovanje. Možda će poželeti šator za kampovanje u prirodi. Pokušajte uvek pre da darujete doživljaj. Ako je vaše dete izrazito radoznalo, podstičite to kupovinom igračaka kao što je teleskop za gledanje zvezdanog neba ili mikroskop za posmatranje okom nevidljivih, a živih organizama.
Iako su knjige retko na spisku današnjih mališana, upotpunite paketić nekom zanimljivom publikacijom za njegov uzrast i u skladu sa interesovanjima vašeg deteta. Novogodišnji paketić ne mora biti prevelik, a ni preterano skup. Darujte iz srca sa sredstvima kojima raspolažete i budite sigurni da će vaše dete uvek osetiti upravo to i znati da ceni i bude zahvalno.
Možda je još značajnije da vaše dete uputite u darivanje i da mu omogućite da učestvuje u darivanju drugih. Zajedno birajte poklončiće za baku i deku, za tetku i teču, za brata ili sestru sa kojima ste u rodu. Zajedno napravite paketić za njegovog najboljeg drugara ili drugaricu. Probudite tu iskru, koju svaki čovek ima i videćete radost u očima dece. Radovaće se više tom činu darivanja, nego primanju poklona. Tako će polako i vaše dete razumeti da u životu imamo onoliko koliko od srca delimo sa drugima i da je taj osećaj darivanja najlepši poklon koji smo u životu dobili, a imamo prilike da ga iskusimo upravo u danima pred nama.
Mnogi od nas odrasli su uz priču o Deda Mrazu. Deda Mraz je najčuveniji deka koji živi na severnom polu i sa svojom bakom Mrazicom i patuljcima sprema poklone za dobru decu i donosi ih oko Božića i Nove godine. Vremena u kojima živimo se menjaju iz dana u dan i dolazimo do pitanja da li nam je danas potreban Deda Mraz?
Neki roditelji dugi niz godina pričaju priču o Deda Mrazu i održavaju verovanje kod svoje dece o njegovom postojanju. Često im to bude i način za uslovljavanje deteta, jer on donosi darove samo „dobroj deci“. A ponekad odrasli zajedno sa svojom decom uživaju u toj bajci, pišu zajedno sa svojim detetom pismo Deda Mrazu i opisuju šta bi njihovo dete želelo da dobije. Naravno patuljci su mame i tate, koji brižljivo nakon toga pripreme paket sa sadržajem koje je njihovo dete poželelo.
U suštini nam Deda Mraz od malena poručuje da ukoliko budemo dobri, svakako ćemo dobiti paketić i ono što smo poželeli. I tako postoji „realna bajka“ koja ispunjava naše želje svake Nove godine dok smo dete. Entuzijazam sa kojim mi roditelji učestvujemo u ovoj igri zavisi od karaktera i osećanja nas odraslih. Sve je ovo poduprto filmskom industrijom koja svake godine snima sjajne filmove o Deda Mrazu i njegovim irvasima. I nekako sve te božićne pesme i sve te slike uviju svet odraslih u jedan „papir pun zvezdica i zvončića“.
Svako se pod uticajem novogodišnjih dekoracija razneži i poželi da taj period darivanja ne samo naše dece, već i nama dragih ljudi potraje. Te da nekako to prednovogodišnje i novogodišnje raspoloženje zadržimo što je duže moguće i u toku godine. Čini se da smo svi sa lakoćom prihvatili tu bajku o Deda Mrazu, i deca i odrasli podjednako. I retko ko se ikada preispitivao o ispravnosti iste. Deda Mraz je sigurno lik koji je najviše eksploatisan u reklamne svrhe i nikada nije tražio autorska prava za isto.
Taj čudan, a opet mio lik nije teško voleti, mada se deca mlađeg uzrasta često plaše maskiranih ljudi. Zato bi trebalo izbegavati direktne susrete sa Deda Mrazom, dok ne osetimo da se naše dete ne plaši. Uvek ispoštujte razvojnu fazu vašeg deteta i nikada nemojte da insistirate na nečemu što ga uznemirava. S druge strane, za starije radoznalce obezbedite lični susret sa Deda Mrazom.
Ma koliko polemisali da li nam je ova bajka potrebna ili nije, nekako je lako i jednostavno dozvoliti da postoji nešto što nas sve uveseljava i čini ovaj svet lepšim u tim prazničnim danima. Igračke koje ćete izabrati za vaše dete, neka budu u skladu sa uzrastom i željama vaših mališana. Obezbedite ih na vreme da ne biste gubili vreme u prazničnim gužvama. I možda jedino što treba izuzeti iz ove priče sa dragim nam likom, to je uslovljavanje. Sva deca su dobra, dok je provera dobrote više potrebna nama odraslima. Zato su praznici pred nama vreme kada treba da preispitamo svoje vrednosti i način života. Možda postoji razlog da ponešto promenimo i učinimo da se više svi radujemo u toku godine, a ne samo u posebnim prilikama.
Ne zaboravite i one koji nemaju, pa višak igračaka i garderobe koju su prerasla vaša deca odnesite u domove za decu koja će se istim obradovati kao da su nove. Ako budemo dobri, možda će i nama Deda Mraz ispuniti želju da svi ljudi budu dobro i zdravo, jer čini se da je u ovom vremenu svima nama to najpotrebnije.
“ Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svetu. Treba činiti dobro do granice gluposti i preko nje. I kad nema nikakvog razloga, treba činiti dobro. Treba namerno svaki dan nekome utopliti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činit dobro i kad se dobro dobrim ne vraća. Treba, usprkos svemu. Treba, jer je to jedino i jer ništa nema smisla. I jer je jedini udar na besmisao, to dobro.“ Slobodanka Boba Đuderija
Ukoliko ovu Novu godinu dočekujete sa bebom uzrasta do šest meseci ovaj tekst vam može biti koristan prilikom odabira igračke za vaše dete.
U rаzvoju detetа igrа je izvor zаdovoljstvа i osnovni podsticаj rаzvojа. Rani oblici igre koji su dominantni u prvih godinu i po dana dečjeg života odgovaraju senzo-motornoj fazi razvoja inteligencije po Pijažeu, a upotrebljavaju se još i termini senzo-motorna igra, funkcionalna igra ili senzorne i motoričke igre.
Ruski autori senzo-motorne, funkcionalne igre ne priznaju za igre, već za orijentaciono-istraživačke aktivnosti malog deteta, dok Pijaže i drugi psiholozi i pedagozi koji ga slede, govore o igri od najmlađeg odojačkog uzrasta. Postavlja se pitanje treba li prve manipulativne radnje s predmetima nazivati igrom?
Može se reći da je preteran stav ruskih autora po kome rane oblike igre ne treba priznati za igru, kao što je teško odbraniti stav da su prva kretanja bebe, kada se „igra“ ručicama i njene reakcije na čulne nadražaje, dečja igra. Pogotovo ne u refleksnoj fazi, kada hvata svaki predmet koji joj dotakne šake. Takođe, ni nešto kasnije, kada sa četiri meseca počinje da udružuje vizuelno opažanje i pokrete prstiju.
Najbolji izbor prve igračke za vašu bebu je zvečka u obliku manjeg i tanjeg „đevreka“. U prvim mesecima beba može otvoriti šaku tek toliko da pravilno uhvati upravo takav oblik. Poželjno je da ta zvečka bude od tvrđeg materijala, kako bi dete lakše ovladalo koordinacijom svojih ruku. Ukoliko se kroz neartikulisan pokret beba blago „udari“, obično u svoju glavicu ili suprotno u nogicu, brže će naučiti da taj pokret kultiviše, nego ukoliko je u pitanju mekana zvečka istog oblika. Danas većina proizvođača prvih igračaka ipak pravi igračke od mekanih materijala sa stanovišta sigurnosti i zaštite bebe od povrede.
Druga igračka za najmlađe može biti mekana lopta srednje veličine, kako bi beba držeći je ispred lica ispravljala svoje šake i prstiće. Poznato je da se bebe rađaju sa šakama stisnutim u pesnice i da ih polako otvaraju upravo u prvim mesecima. Lopta će stimulisati to otvaranje bebine šake. Za istu svrhu može poslužiti i srednje naduvan balon.
Zatim su tu igračke koje se navijaju i kreću, što odlično stimuliše bebin boravak na stomaku i učenje kretanja u toj pozi, što je preteča puzanja. Ovakav položaj jača vratne i leđne bebine mišiće. I naravno za sve gore pobrojano, za učenje grubog bebinog kretanja, okretanja, „gmilenja“ i puzanja, potrebno je da beba bude na stabilnoj i tvrdoj podlozi, preporuka je da to bude pod. Idealna prostirka – koja je ujedno i igračka je bebi gimnastika.
Naravno da je važno od kakve plastike ili pliša je izrađena prva zvečka za vašu bebu, jer ona istražuje ustima i gotovo u tom periodu sve završi upravo tamo. Stoga se dobro raspitajte i o kvalitetu i postojanosti boja, kao i kvalitetu samog materijala. U tom najmanjem uzrastu nije važno da vaše dete ima puno igračaka, već manji broj korisnih i kvalitetnih.
I ne zaboravite da ste vi „omiljena igračka“ vaše bebe. Ona će voleti da se igra dodirujući vaše lice, kosu, slušajući vaš glas i posmatrajući vaš osmeh i toplinu u očima. Beba jako brzo uči iz izraza lica roditelja da li je dobrodošla i voljena. Ukoliko ponekad zaboravite da obratite pažnju na vašu bebu, budite sigurni da je ona toga svesna i da vas željno očekuje.
Zato je dobar roditelj onaj koji je prisutan u odrastanju svog deteta od prvog dana, a ne onaj koji tehnički sve „odradi“ oko svoje bebe. Idealno je ako sve postignete, ali uvek je važnije da ste emotivno prisutni, od tehnikalija kao što je presvlačenje bebe u određeno vreme. Budite svesni da nikada nećete sve postići i da je namirenje bebe vašom pažnjom najbolje ulaganje u njegove kasnije sigurne odnose koje će uspostavljati sa ljudima oko sebe.
I na kraju, rasporedite i isplanirajte budžet za kupovinu igračaka na vreme za narednih deset – dvanaest godina. Danas su igračke neodoljive odraslima često više nego deci. Pametno je prištedeti i kad god ste u prilici ponuditi detetu nešto od ambalaže, kartona, plastike. To će biti materijali jednako privlačni za zanimaciju i igru. Reciklirajte i pravite igračke za vaše dete.
N.V., redakcija Mamino ćoše Foto Skip Hop, Tiny Love
„Igra je zdravija od mleka, igra je snažnija od vode, igra je za čoveka, najlepši dar slobode.“ Ljubivoje Ršumović
“Među igračkama koje su prikupili arheolozi i koje se čuvaju u muzejima nije bilo ni jedne koja nije imala svog “dvojnika”među savremenim dečijim igračkama“ piše u svojoj knjizi A.E.Arkin „Istorija dečije igre i dečijih igračaka“. U istoj knjizi dolazi do zaključka da kod naroda koji su udaljeni jedni od drugih velikim prostranstvom igračka ostaje uvek sveža, večito mlada i njen sadržaj, funkcija, ostaju isti kod svih satanovnika na svetu, što govori o neverovatnoj postojanosti igračaka. Čudno je to da dete koje je rođeno u savremenom dobu, koristi vrlo često kao izvor radosti i kao sredstvo razvoja, istu igračku na isti način kao i dete koje raste u uslovima pećina, sojenica ili prvobitne zajednice.
Arkin ne piše o svim igračkama, već o igračkama koje naziva”prvobitnim“ i u koje ubraja:
Danas je poznato da je igra deteta usko povezana sa životom i radom odraslih članova. Istraživanje procesa istorijskog menjanja igračaka je veoma težak zadatak, jer “arheološke“ igračke ništa ne govore istraživaču o tome kako ih je dete koristilo.
LUTKA je prisutna kod dece gotovo svih naroda. Postoje interesantni radovi sovjetskih istraživača gde izdvajaju posebnu funkciju lutke u razvoju čovečanstva.
Osnovna funkcija lutke je očuvanje roda. Ona nije samo igračka već je zaštitnica ženske plodnosti. Trebalo bi da obezbedi ženskom detetu plodnost i rađanje dece u budućnosti. Kad se uda, žena nosi lutke sa sobom i drži ih u vreći ispod uzglavlja kako bi što pre zatrudnela. Ako ima žensku decu daje im svoje lutke da se igraju i da ih ponesu sa sobom kada se udaju, pa se dešava da se jedna lutka prenosi u toku nekoliko pokoljenja. Zato je izrada lutaka dobijala karakter posebnog zanimanja. Preko šivenja haljina za lutku, devojčice su sticale znanje i naviku za rano učenje izrade odeće. Rano su uključivane u posao svojih majki u domaćinstvu. Lutke naroda Severa, sačuvane u muzejima,govore o tome kakvo su savršenstvo postizali u izradi odeće i obuće koristeći samo iglu i nož.
Igračka nije samo sredstvo igre nego je i verni pratilac deteta, njegov prijatelj i prvi drug u igri. Dete igračku personifikuje, miluje je i s njom razgovara. Brine se o njoj i snažno se za nju vezuje. U isti mah, igračka je i vaspitno sredstvo koje podstiče dete da opaža, razvija različite veštine, da razmišlja i kombinuje. Ona bogati njegovo mišljenje i osećanja, a istovremeno ga uvodi u društvenu sredinu.
Težnja svakog, pa i najmanjeg deteta, jeste da se uključi u sve životne tokove i da u njima aktivno učestvuje. Da bi ostvarilo tu svoju težnju potrebne su mu određene psihofizičke sposobnosti koje teži da razvije i zato mu treba pružiti šansu za ispoljavanje tih radnji. To se najlakše prihvata i ostvaruje preko njegovog sveta – sveta igre. Zbog toga se igra ne može zameniti niti bilo čime nadoknaditi u razvoju i vaspitanju deteta. Ona je prva škola mladog ljudskog bića koje se priprema za život. To je vežba za čula, um i telo.
Razvoj današnjeg pojma igračke počinje između 1550. i 1750. godine, kada je nova zamisao industrijske mašine počela da menja sliku sveta. Tvrdi se da je jedan od prvih konstruktora igračke bio sam Rene Dekart koji je izradio mehaničku figuru mlade devojke, kako bi prikazao vlastito shvatanje o „ljudima kao veoma usavršenim mašinama“. Premda postoje dokazi da su pokretne mašine korišćene kao vašarska i cirkuska atrakcija za zabavu elite još od 1400. godine, tek od 18. veka počinje proizvodnja prvih igračaka. Ti domišljati „izumi“ koji su zabavljali decu ali i starije bili su: pokretne patke koje gaču, ovce koje bleje, psi koji laju, razne figure koje sviraju muzičke instrumente, sićušne ptice koje pevaju i skaču iz burmutice, patuljasti prizori u kojima se seoske zanatlije pokreću, lutke koje zovu majku…
U tom periodu igračke postaju i prvi oblik dečijeg privatnog vlasništva. U prošlosti, tamo gde ih je bilo, igračke su pripadale celoj porodici. Brujer kaže :“Nastanak igračke ukazuje na tačku kada je u društevnoj svesti srednje i više klase počela da preovladava individualistička etika“. Nemački pedagog Frederik Frebel doneo je revoluciju u shvatanje igračaka, proglasivši ih „Božijim darovima“. On je igri povratio svetost kakvu je imala u drevnim društvima, a loptu proglasio stožernom igračkom koja „simbolizuje i objedinjuje jedinstvo božanskog“. Frebel unosi igračke u škole i propagira izradu igračaka od jeftinjih materijala – kartona, lima, obične hartije…kako bi bile dostupne svakom detetu. Početak 20. veka, a naročito njegovu drugu polovinu, karakteriše tehnološko ubrzanje koje će se itekako odraziti i na igračke i od njih napraviti posebnu industriju. Potrošačko društvo, kult Božićnih poklona i Deda Mraza u kombinaciji sa savremenim tehničkim dostignućima čiji su proizvod video igrice doveli su igračke na tačku, gde začetnici ove ideje nisu mogli da sanjaju.
I tako smo stigli do današnjeg vremena, gde su igračke ozbiljna industrija koja prati filmove i kompjuterske igrice za decu, izrađuju se od različitih materijala i dostižu sve ono što i tehnologija koja se paralelno razvija. Tako danas među setovima Lego kocki možemo konstruisati svog robota i slično.
Roditeljima danas nije lako da se odluče za odgovarajuću igračku za svoje dete, no ako pratite autentičan razvoj svog deteta i njegova interesovanja, njegove godine i sposobnosti, biće lakše da se odlučite. Mnoga deca i danas mogu da se igraju sa mnogim stvarima koje će pronaći u kući kao što su čepovi, kartoni, flaše…Posmatrajte kako njihova mašta sve te predmete „reciklira“ u neverovatne zamkove ili građevine različitih namena.
Poznata je i izreka Heraklita „Čovek postaje najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost koju ima dete kad se igra.„
Tokom igre deca su prisutna ovde i sada, a vreme ne postoji. Nije na odmet da i mi odrasli ponekad sednemo sa decom i zaigramo se. Roditeljstvo nam to omogućje i dozvoljava, zar ne?
Beba je devet meseci provela u maminom stomaku. Tamo je bilo toplo, rasla je i razvijala se u vodenoj sredini (plodova voda). Disala je i hranu dobijala preko pupčane vrpce.
Mogla je da čuje otkucaje maminog srca, ali i rad maminih creva, razaznavala je mamin i tatin glas, osećala je mamina osećanja na ovaj ili onaj način. U maminom stomaku nije bilo jarkog svetla i oči koje je prvi put otvorila u 25. nedelji su navikle na tamu.
U trenutku rođenja, kad „isplovi“ na ovaj svet kao „ribica“ potrebno je vreme da se „prebaci“ na disanje plućima. Zato je dobro ne žuriti sa presecanjem pupčane vrpce. Temperatura u porođajnim boksovima svakako je niža od temperature u maminom stomaku, jarko svetlo koje je iznad bebe i mame takođe je veliko iznenađenje za bebu. Glasovi lekara, babice i ostalog osoblja prisutnog na porođaju bebi su potpuno nepoznati i sada ih čuje mnogo jače, nego bilo šta što je do tog momenta čula.
Sve ovo kako se beba oseća u trenutku rođenja zapazio je šezdesetih godina prošlog veka francuski ginekolog- akušer Fransoa Laboje, pa je u svom porodilištu napravio neznatne promene. Prigušio je svetlo na porođaju, zamolio osoblje da tiho govore i obezbedio da se bebe rađaju u malo drugačijim i „toplijim“ okolnostima.
Svoja zapažanja preneo je u knjigu „Rođenje bez nasilja“. Tako malo je potrebno da taj sveti čin rođenja deteta dobije odgovarajuću „scenografiju“, kako bi za svaku bebu dolazak na ovaj svet bio što manje traumatičan. Trauma se definiše kao susret sa novim i nepoznatim, a što ostavlja negativan i snažan utisak na nas. Danas prenatalni psiholozi i neuronaučnici znaju da mnogi od nas sećanje na ovaj događaj imamo pohranjen u našem telu, ali ga se svesno ne sećamo. To se zove implicitna memorija i veoma utiče na naš život, bez obzira što pripada nesvesnom delu našeg bića. Često od toga zavisi da li vidimo i doživljavamo ovaj svet kao prijateljsko ili manje prijateljsko mesto, da li nam je čaša uvek polupuna ili poluprazna.
I ono što je svakako najveća trauma za svaku bebu je odvajanje od mame u trenutku rođenja. Proći će još godinu dve dana, dok beba počne sebe da poima kao zasebno biće. Uglavnom njena predstava je da su mama i ona jedno. Zato se potrudite da vaša beba bude podalje vas minimalno nakon rođenja. Bebi je najvažnije da je u vašem naručju i da čuje te poznate otkucaje srca, koje će je uvek najlakše umiriti.
Budite nežni sa vašom bebom, pokažite joj tokom prvih godina odrastanja da ste uvek tu za nju. Čim se namiri tih osećanja bliskosti i oseti sigurnost, umeće sama da se otisne u svet i u svoje „životno istraživanje“.
Dolazak prve bebe na svet je momenat kada postajete porodica. Više niste samo par, sada ste porodica. Tada obično očekujemo da ćemo isto reagovati u svim situacijama detetovog odrastanja, ali u stvarnosti to nije tako. Vi ste različito odrastali i stekli različite programe i uverenja. Nekih ste svesni, a nekih nesvesni.
Upravo ti nesvesni krenu da se ispoljavaju dolaskom bebe u kuću. Prvi momenat je bebin plač. Mi različito reagujemo na bebine suze. Mame će uobičajeno odmah krenuti ka bebi, a tate možda i ne, iako će im biti teško da čuju bebin plač. Mnogo je parametara koji nas određuju, pa su tako i naše reakcije različite u mnogim situacijama.
Ako ste imali vremena da upoznate jedno drugo pre dolaska bebe, biće lakše, jer će pažnja biti usmerena više ka bebi, a manje na razrešavanje međusobnih odnosa. No, ni to nije garancija da neće biti turbulentnih situacija. Mi kao roditelji smo zbunjeni, u nama su pomešani obrasci i načini na koji smo vaspitavani sa savetima psihologa i pedagoga danas. Tu su i saveti prijatelja, komšija, rodbine, pa je teško sve uvek razlučiti i biti pametan.
Zato je roditeljstvo i najlepši i najteži posao, kroz koji imamo mogućnost da najviše naučimo o sebi samima. Pokušajte zajedno da odgonetnete iz situacije u situaciju, kako se osećate kada beba plače, kako kada beba traži da jede na svakih sat i po, kako kada treba da se kupa i da se tako mala drži i poliva vodom. Ako budete usmereni na sebe u svim tim situacijama shvatićete da često naše reakcije imaju veze sa time kako smo mi kao malo dete bili zbrinuti kada smo bili tužni ili imali neku drugu emociju.
Uvidećete da je vaš roditeljski instikt najbolji savetnik za svaku zgodu. Normalno je da ćete ponekad imati različito mišljenje i da ćete hteti na različit način da se ophodite prema detetu. Pokušajte da pustite onog drugog da bude tako kako je rekao ako to ne ugrožava nikog, ni dete ni vas. Dobro je da dete ima različita iskustva i da upozna podjednako i mamu i tatu. Ako pak procenite da je važno da se usaglasite, tada to uradite kada vaše dete nije prisutno, spava ili je u vrtiću/školi.
Prilikom usaglašavanja imajte na umu da u životu nije najvažnije biti u pravu, mnogo je važnije da osetite i razumete drugog. Sa takvim stavom naći ćete rešenje za svaki problem. To je samo jedan od načina da produbljujete i negujete odnose sa najbližima. To je samo jedan od načina da osnažujete i čuvate porodicu. Mnoge druge vi već znate, živite ih.
N.V., redakcija Mamino ćoše Foto Aleksandar Todorović
Promene u društvu uvek su se odslikavale na sve segmente života, pa tako i na roditeljstvo. Do pre sto godina status deteta u društvu bio je drugačiji, pa se i roditeljstvom kako takvim malo ko stručno bavio. Roditelji su od dece očekivali da čim malo stasaju mogu da se uključe u radne aktivnosti u porodici, pa su tako deca od najranijeg uzrasta ispunjavala takvu vrstu zahteva.
Prema deci su su se odrasli ponašali strogo i zahtevno, a glava porodice je bio tata koji je određivao ko će, šta i koliko da radi. Ukoliko se dete ogluši na neki zahtev, sledila je kazna. Kazna kao takva postojala je u roditeljstvu oduvek do današnjih dana. Danas sa mnogim spoznajama iz neuronauke, prenatalne psihologije, epigenetike znamo da to svakako nije najbolji način vaspitanja deteta, te da postoje mnogo bolji načini da decu podržimo u njihovom rastu i razvoju.
Sledeća krajnost u roditeljstvu koja se projavljuje od polovine prošlog veka ide u drugu krajnost, gde se deci mnogo toga dozvoljava i pušta, te se uvodi nov način vaspitanja kroz nagradu, pohvalu i prepuštanje deci da odlučuju o nekim često neprimerenim stvarima za njihov uzrast.
Danas znamo da ni kazna, ali ni nagrada nisu metodi koje roditelj treba da upražnjava u odnosu sa svojim detetom. Ne postoji validirana metoda i tehnika za dobro roditeljstvo. Radi se o samospoznaji sebe kao roditelja i osobe sa određenim manama i vrlinama. Radi se o osvešćivanju nesvesnih programa koji upravljaju našim ponašanjem, a sa ciljem uspostavljanja prisnog i povezujućeg odnosa sa svojim detetom, a pre toga sa svojim partnerom i ostalim osobama u porodici i šire.
Ukoliko radimo na sebi priznajući da je roditeljstvo nešto najlepše i najteže, te da nam upravo deca ukazuju na naše ponekad neadekvatno ponašanje, na dobrom smo putu da budemo dobar i naravno, nesavršen roditelj.
Šta su pokazatelji povezujućeg i intuitivnog roditeljstva? Emotivna stabilnost i zrelost, bliskost i iskrenost u odnosu sa detetom koja detetu pruža sigurnost. Sigurnost u odnosu je odlika dobrih odnosa. Sigurnost da bez obzira šta i kako ispoljite u tom odnosu, budete prihvaćeni i voljeni. To je ono što je detetu potrebno. Dete prolazi kroz različite faze emotivnog razvoja i to ćete lako ispratiti ukoliko sami vladate svojim emocijama. Razumećete da su u pitanju faze i nećete potiskivati emocije vašeg deteta, jer to kod vas izaziva bol, čije poreklo obično datira iz vašeg ranog detinjstva.
Danas u svetu, ali i kod nas u okruženju postoji mnogo načina da osvestite vaše „nesvesno“ i za koji god način da se odlučite, na dobrom ste putu da budete dovoljno dobar roditelj. Čovek postaje bolji kada upoznaje i spoznaje sebe. Danas znamo da su nas u mnogome oblikovala iskustva iz najranijeg perioda našeg života. To nam govori da će i našu decu oblikovati upravo ta iskustva do sedme godine, mada se mnogi naučnici slažu da se to definiše u prve dve godine detetovog života.
Kako god, treba imati na umu da je sve u životu popravljivo dok god smo živi i da je svaki dan prilika za popravak bilo čega što se desilo u prošlosti. Stoga budite hrabri u suočavanju sa sobom i znajte da roditeljstvo svakoga dodatno oblikuje. Život je najbolja škola za sve kroz šta prolazimo. Budite oaza sigurnosti za vaše dete u ovom nesigurnom i prolaznom svetu. Budite povezani i uvek tu za vaše dete. Upravo nas dobri odnosi čine srećnim i ispunjenim, zato ih negujte i učite o sebi i drugima kroz njih.
U prvoj godini bebe rastu i razvijaju se veoma intenzivno. Za razliku od drugih sisara beba se ne rađa sa mogućnošću da hoda od prvog dana. Od svih sisara, najsličniji smo torbarima – kengurima. Godinu dana potrebno je, nakon izlaska iz porodilišta, da vaša beba stane na svoje noge.
Primetićete da su bebe nesrazmerne, da su im glavice velike, a telo sitnije po rođenju. Zato moramo da pazimo kako ih uzimamo u ruke, jer je glavica teška, a vrat i ramena još nerazvijeni. Nekako upravo od glave do pete i kreće bebin razvoj. U početku je bebi potrebno neko vreme da se prilagodi novoj sredini, ustali dojenje i spavanje. Nakon toga počinje polako da primećuje ponešto iz spoljašnjeg sveta. No ono što prvo primeti na svom telu to su ruke. Šake tek rođene bebe su stisnute u pesnice i ponekad se opuste u spavanju. Prvo što se dešava to je da bebe u prvim mesecima otvaraju ruke i šake lagano.
Na to će ih podstaći pipkanje vašeg lica i kose ili ćete im ponuditi veliku mekanu loptu. Takvi okrugli predmeti podstaći će otvaranje prstića bebe. Zatim će beba početi da stvalja sve u usta, prvo svoje ruke naravno, a onda i predmete koje ćete joj ponuditi.
Prirodno je da bebe sve ispituju što im ponudite i stavljaju u usta. Ukoliko obezbedite od prvog dana da beba leži na ravnoj podlozi, najbolje nekoj bebi gimnastici, beba će krenuti da se okreće sa leđa, prvo na bok, a kasnije i na stomak. Sve se to dešava u prva tri meseca i savladava do petog meseca. Potrebno je samo da beba ima vreme koje provodi uz vaše prisustvo na ravnoj podlozi i mesta da vežba sve svoje mišiće i telo kroz kretanje. Koliko god to izgledalo nevešto, bebe jako brzo savladavaju sve prepreke.
Nakon zauzimanja položaja na stomaku, bebe vežbaju leđne mišiće, tako što podižu glavicu. Ohrabrite ih da to rade, a danas postoje i igračke koje će animirati vašu bebu da što duže bude u tom položaju. Ovaj položaj je važan, jer sledeća stepenica u bebinom razvoju je podvlačenje nogica pod stomak i zauzimanje samostalno položaja za sedenje. To se dešava oko šestog meseca, ali uzmite sve to sa rezervom, jer je svaka beba priča za sebe. Paralelno kako se beba motorički razvija, vežba i svoje glasovne mogućnosti, pa će prvo to biti neki glasovi, zatim gugutanje itd. Razvoj govora prati motorički razvoj bebe i obrnuto.
Pošto beba samostalno zauzme sedeći položaj na podu, perspektiva sveta za nju se menja i svet koji želi da istraži iznenada je mnogo veći. Upravo to je motiviše da propuzi i to kretanje četveronoške je nadomak sledeće faze, a to je ustajanje. Neke bebe puze kratko, a neke dugo. Ono što roditelji ne treba da rade, ne treba da je požuruju na ustajanje i hodanje. Beba će sve to sama obaviti, a vaše strpljenje je neophodno, da ne biste narušili bebino prirodno sazrevanje i zdravlje. Puzanje je osnov zdravlja detetove kičme za ceo život. Ni jedna faza u razvoju vaše bebe ne bi trebala da se preskoči.
Nekada bake i deke pre vremena krenu dete da cupkaju i stvaljaju na nogice. Međutim bebina stopala još nisu zrela i sposobna da bebu drže. Zato je zadatak roditelja da prate bebin razvoj, bez potrebe da ga ubrzavaju (izuzetak su deca kod kojih se konstatuje kašnjenje u razvoju, pa se od strane stručnih lica preporuči dodatna stimulacija kako bi beba nadoknadila ili popravila nešto). Bebe će sve stići i postići. Često smo upravo mi odrasli nesvesni da ih u tome sputavamo.
I svanuće i taj dan kada će vaša beba ustati uz neki kauč u dnevnoj sobi i vi ćete biti u neverici. To je spontan događaj i bebina perspektiva se nanovo menja i svet izgleda tako velik i zanimljiv. Roditelji budu uvek veoma uzbuđeni i zatečeni. Kao da je prošlo tek par dana kako ste vaš mali smotuljak doneli kući, a evo ga sada kako stoji.
Ni tada ne nudite bebi ruku i ne ubrzavajte njeno savladavanje prostora. Proći će još neko vreme dok se beba ne osmeli na samostalan prvi korak. U tom periodu beba će hodati uz nameštaj, „sa strane“….Bebi je potrebno da oseti prostor oko sebe i kada ga dobro oseti i usvoji, desiće se i njen prvi korak. Tada sve mame i tate budu izuzetno uzbuđeni i srećni. Od bebe do čoveka, kroz prvi korak.
Deca koja samostalno prolaze kroz sve faze, bez uzbrzavanja i preskakanja bilo koje faze, postaju oprezna i stabilna deca za kojom ne morate da idete u strahu da će pasti. Jer čak i kada padnu, spretno će pasti na svoje ručice. Sve su to prirodno naučili kroz samostalno ovladavanje kretanjem. Većina mama će uvek trčati za svojom dečicom iz predostrožnosti, ali imajte na umu da vašom preteranom brigom sputavate dalji detetov razvoj. Zato pokušajte da manje brinete i više uživate u svakom danu sa vašim detetom. Svaki dan je nova avantura i neko novo učenje.
Kada se vratite iz porodilišta i počnete samostalno da brinete o vašoj bebi susrešćete se sa mnogim izazovima, a jedan od njih je bebin plač.
Beba plače iz mnogo mogućih razloga. Razlog koji je većini mama „nametnut“ savetima drugih je bebina glad. I svako će vam reći da je vaša beba gladna i zato plače. Može da bude, ne mora da znači. Svakako da ćete bebi ponuditi majčino mleko ili neku drugu tečnost, ali glad je možda i najređe razlog bebinog plača.
Imajte na umu da beba nema mnogo alata da vas dozove. Ako ste bebu stavili u krevetac, a taj krevetac je u nekoj sobi, dok ste vi u kuhinji ili kupatilu, kada se probudi i ukoliko joj je nešto potrebno, beba će početi da plače. Ono što vi ne vidite, ona će se prvo verovatno promeškoljiti, pa će stenjati i mahati ručicama, a kada na sve to nema odgovora, naravno da će zaplakati kako bi vas dozvala.
Beba plače kada je gladna, žedna, kada joj je neprijatno u peleni, ali beba plače i kada je usamljena, kada je ne dodirujete, kada je ne uzimate u ruke, jer beba očekuje da bude pored vas. Da oseća otkucaje vašeg srca. Podsetite se da je u vašem stomaku boravila punih devet meseci i da je nakon porođaja bebi nova sredina, apsolutno „nova“.
Bebe traže vašu pažnju, bebama je potrebna toplina majčinog naručja i zato danas i mlade moderne mame često koriste marame, kako bi dok rade po kući ili idu u lagane šetnje, vezale bebu uz sebe. Takav način ophođenja sa bebama je ono što im prija i zbog čega su to bebe koje mnogo manje plaču od beba koje se ostavljaju i izoluju od maminog tela.
Primarna bebina potreba je dodir i ukoliko je dovoljno preko dana sa vama u kontaktu, beba će biti namirena i mnogo će manje plakati.
Dešava se da bebe zaplaču i tokom spavanja, kada nešto sanjaju. Tada je posebno važno da joj priđete i utešite je. Isto tako bebe plaču kada ih nešto boli i to je strah koji svaki roditelj ima kada čuje bebin plač. Naravno da ćete ako vaša beba neutešno plače, potražiti pomoć pedijatra i pregledati vašu bebu. No ukoliko isključimo sve fiziološke moguće smetnje i razloge plača, imajte na umu da bebe mogu da plaču i zbog psiholoških trauma sa porođaja. Ovo mnogima može biti čudno, ali prenatalna psihologija se upravo bavi ovim zapažanjima i istraživanjima.
U tom slučaju, preporučuje se da pričate sa vašim bebama, da ih pitate kako se osećaju. Koliko god ovo izgledalo čudno, bebe imaju mogućnost da razumeju i mnogo više osećaju, nego što mi mislimo. I one će uvek naći načina da vam ispričaju svoju priču. One će to uraditi svojim telom i pokretima, koje samo mama može da razume ukoliko se na to usredsredi. Zato nemojte mislisti da pored malih beba i sa njima nema priče, naprotiv, pričajte bebi šta god da radite oko nje i obraćajte joj se što češće.
Na ovaj način bebe spontano i brže usvajaju maternji jezik, a kako rastu i kako ovladavaju motoričkim radnjama i govorom, tako će vam sve lakše saopštavati zašto plaču.
Najvažnije je znati da bebe ne plaču da bi se igrale sa vama ili da bi vama manipulisale. Bebe uvek plaču sa razlogom i pristupajte joj sa uvažavanjem njene tuge i njenih suza. Bebe su male čiste duše, a na nama je da učinimo da što manje plaču, ako je to moguće.
maminocose.rs 