Dečija igra i igračke kroz vreme

Igra je zdravija od mleka, igra je snažnija od vode, igra je za čoveka, najlepši dar slobode.“ Ljubivoje Ršumović

“Među igračkama koje su prikupili arheolozi i koje se čuvaju u muzejima nije bilo ni jedne koja nije imala svog “dvojnika”među savremenim dečijim igračkama“ piše u svojoj knjizi A.E.Arkin „Istorija dečije igre i dečijih igračaka“. U istoj knjizi dolazi do zaključka da kod naroda koji su udaljeni jedni od drugih velikim prostranstvom igračka ostaje uvek sveža, večito mlada i njen sadržaj, funkcija, ostaju isti kod svih satanovnika na svetu, što govori o neverovatnoj postojanosti igračaka. Čudno je to da dete koje je rođeno u savremenom dobu, koristi vrlo često kao izvor radosti i kao sredstvo razvoja, istu igračku na isti način kao i dete koje raste u uslovima pećina, sojenica ili prvobitne zajednice.

Arkin ne piše o svim igračkama, već o igračkama koje naziva”prvobitnim“ i u koje ubraja:

  • Senzorne igračke (čegrtaljke, zujalice,praporci,zvečke…);
  • Pokretne igračke ( čigra, lopta , zmaj…);
  • Oružje ( luk i strele, koplje, bumerang …);
  • Likovne igračke ( figure životinja i lutke ).

Danas je poznato da je igra deteta usko povezana sa životom i radom odraslih članova. Istraživanje procesa istorijskog menjanja igračaka je veoma težak zadatak, jer “arheološke“ igračke ništa ne govore istraživaču o tome kako ih je dete koristilo.

LUTKA je prisutna kod dece gotovo svih naroda. Postoje interesantni radovi
sovjetskih istraživača gde izdvajaju posebnu funkciju lutke u razvoju čovečanstva.

Osnovna funkcija lutke je očuvanje roda. Ona nije samo igračka već je zaštitnica ženske plodnosti. Trebalo bi da obezbedi ženskom detetu plodnost i rađanje dece u budućnosti.
Kad se uda, žena nosi lutke sa sobom i drži ih u vreći ispod uzglavlja kako bi što pre
zatrudnela. Ako ima žensku decu daje im svoje lutke da se igraju i da ih ponesu sa sobom kada se udaju, pa se dešava da se jedna lutka prenosi u toku nekoliko pokoljenja. Zato je izrada lutaka dobijala karakter posebnog zanimanja. Preko šivenja haljina za lutku,
devojčice su sticale znanje i naviku za rano učenje izrade odeće. Rano su uključivane u posao svojih majki u domaćinstvu. Lutke naroda Severa, sačuvane u muzejima,govore o tome kakvo su savršenstvo postizali u izradi odeće i obuće koristeći samo iglu i nož.

Igračka nije samo sredstvo igre nego je i verni pratilac deteta, njegov prijatelj i prvi drug u igri. Dete igračku personifikuje, miluje je i s njom razgovara. Brine se o njoj i snažno se za nju vezuje. U isti mah, igračka je i vaspitno sredstvo koje podstiče dete da opaža, razvija različite veštine, da razmišlja i kombinuje. Ona bogati njegovo mišljenje i osećanja, a istovremeno ga uvodi u društvenu sredinu.

Težnja svakog, pa i najmanjeg deteta, jeste da se uključi u sve životne tokove i da u
njima aktivno učestvuje. Da bi ostvarilo tu svoju težnju potrebne su mu određene psihofizičke sposobnosti koje teži da razvije i zato mu treba pružiti šansu za ispoljavanje tih radnji. To se najlakše prihvata i ostvaruje preko njegovog sveta – sveta igre. Zbog toga se igra ne može zameniti niti bilo čime nadoknaditi u razvoju i vaspitanju deteta. Ona je prva škola mladog ljudskog bića koje se priprema za život. To je vežba za čula, um i telo.

Razvoj današnjeg pojma igračke počinje između 1550. i 1750. godine, kada je nova zamisao industrijske mašine počela da menja sliku sveta. Tvrdi se da je jedan od prvih konstruktora igračke bio sam Rene Dekart koji je izradio mehaničku figuru mlade devojke, kako bi prikazao vlastito shvatanje o „ljudima kao veoma usavršenim mašinama“. Premda postoje dokazi da su pokretne mašine korišćene kao vašarska i cirkuska atrakcija  za zabavu elite još od 1400. godine, tek od 18. veka počinje proizvodnja prvih igračaka. Ti domišljati „izumi“ koji su zabavljali decu ali i starije bili su: pokretne patke koje gaču, ovce koje bleje, psi koji laju, razne figure koje sviraju muzičke instrumente,  sićušne ptice koje pevaju i skaču iz burmutice, patuljasti prizori u kojima se seoske zanatlije pokreću, lutke koje zovu majku…

U tom periodu igračke postaju i prvi oblik dečijeg privatnog vlasništva. U prošlosti, tamo gde ih je bilo, igračke su pripadale celoj porodici. Brujer kaže :“Nastanak igračke ukazuje na tačku kada je u društevnoj svesti srednje i više klase počela da preovladava individualistička etika“. Nemački pedagog Frederik Frebel doneo je revoluciju u shvatanje igračaka, proglasivši ih „Božijim darovima“. On je igri povratio svetost kakvu je imala u drevnim društvima, a loptu proglasio stožernom igračkom koja „simbolizuje i objedinjuje jedinstvo božanskog“. Frebel unosi igračke u škole i propagira izradu igračaka od jeftinjih materijala – kartona, lima, obične hartije…kako bi bile dostupne svakom detetu. Početak 20. veka, a naročito njegovu drugu polovinu, karakteriše tehnološko ubrzanje koje će se itekako odraziti i na igračke i od njih napraviti posebnu industriju. Potrošačko društvo, kult Božićnih poklona i Deda Mraza u kombinaciji sa savremenim tehničkim dostignućima čiji su proizvod video igrice doveli su igračke na tačku, gde začetnici ove ideje nisu mogli da sanjaju.

I tako smo stigli do današnjeg vremena, gde su igračke ozbiljna industrija koja prati filmove i kompjuterske igrice za decu, izrađuju se od različitih materijala i dostižu sve ono što i tehnologija koja se paralelno razvija. Tako danas među setovima Lego kocki možemo konstruisati svog robota i slično.

Roditeljima danas nije lako da se odluče za odgovarajuću igračku za svoje dete, no ako pratite autentičan razvoj svog deteta i njegova interesovanja, njegove godine i sposobnosti, biće lakše da se odlučite. Mnoga deca i danas mogu da se igraju sa mnogim stvarima koje će pronaći u kući kao što su čepovi, kartoni, flaše…Posmatrajte kako njihova mašta sve te predmete „reciklira“ u neverovatne zamkove ili građevine različitih namena.

Poznata je i izreka Heraklita „Čovek postaje najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost koju ima dete kad se igra.

Tokom igre deca su prisutna ovde i sada, a vreme ne postoji. Nije na odmet da i mi odrasli ponekad sednemo sa decom i zaigramo se. Roditeljstvo nam to omogućje i dozvoljava, zar ne?

Priredila N.V. , redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: