O dojenju se može naći mnogo tekstova na internetu i u magazinima o roditeljstvu. Dojenje je svakako nešto zbog čega mnoge majke strahuju i razmišljaju da li će moći to da izvedu.

Krenimo od početka. Tokom čitave trudnoće majčine mlečne žlezde se pripremaju za ovaj zadatak. I svaka majka ima dovoljno mleka za svoju bebu. Procenat problema sa dojenjem je izuzetno mali kada je fiziologija tela u pitanju i mnogo velik kada je psiha žena po sredi.

Majčino mleko je najdragocenija tečnost koju možete ponuditi vašem detetu. Naučnici su otkrili preko 300 neverovatnih sastojaka koji su ukomponovani u ovu zlatnu tečnost, a mnogi sastojci su još uvek tajna i za njih. Zamislite onda o kakvom je bogatsvu reč kada specijalizovane institucije rade na ovom zadatku i još ga nisu završile. Poređenja radi, svaka adaptirana mlečna formula ima malo više od 30 sastojaka.

Kada ovo saznanje uzmete u obzir, teško da nećete poželeti da dojite. S druge strane da li će dojenje od prvog dana krenuti jednostavno ili manje jednostavno ne zavisi samo od vaše lične želje. Zavisi pre svega od toga kako ste prošli kroz porođaj. Ukoliko ste na porođaju imali previše trauma, onda će vaše telo i vaša psiha biti „skupljene“ u nekom položaju ranjenosti i odbrane. Tada dojenje ne može da prođe bez problema, jer je mami teško da se opusti. Mnogo je propatila i mnogo toga proživela što čini da njeno telo ne reaguje prirodno, već čeka da se mama opusti. Mleko bez problema ide kada je majka opuštena i sigurna u sebe. Sigurnost je to za čim čezne svaka majka i ukoliko to nema u dovoljnoj meri u sebi, naravno da joj je potrebna podrška spolja. Svako ko će joj lepo objasniti proceduru dojenja i položaje koji će za to biti laki, biće ta dovoljna podrška za dobar početak.

Svaka dojka ima različit broj mlečnih kanala. Pre nego što sam imala iskustvo dojenja nisam mogla da zamislim da će mleko ići na više od jedne rupice i da pri tom te rupice neće biti po sredini, već raspoređene u krug. To mi je bilo otkriće veka, a onda kada sam shvatila da nemam isti broj rupica sa obe strane, novo otkriće.

Kako god majke su najzabrinutije od prvog dana verujući da bebe plaču jer su gladne. Ne drage moje mame, bebe plaču iz milion razloga. A što se gladi tiče u prvoj nedelji života volumen želuca je od klikera do jajeta, što je i te kako moguće napuniti vašom količinom mleka.

Prvog dana vašoj bebi je dovoljan jedan gutljaj. Sve preko toga preopteretiće želudac vaše bebe. A šta se nama dešava kada preopteretimo želudac? Uglavnom nam se prispava jer želudac vari, a to nam oduzima energiju. Nije potrebno da uvodite dohranu iz straha da je beba gladna. Pokušajte da razumete plač vaše bebe.

Beba može da ima prirodnu potrebu da sisa dojku bez želje da jede. To se zove nenutritivno sisanje. Time beba jača svoju vilicu, ali i šalje poruku maminom telu da sutra malo više mleka bude „spremno“. Sve je to priroda uredila.

Umesto da uobročavate svoje novorođenče, potrebno je da ste prisutni i nudite dojenje na bebin zahtev. U prvih 40 dana to može biti od 12 do 18 puta na dan, što će reći da ustvari skoro da neće biti perioda kada beba nije na dojci i to za svaku mamu može biti veoma naporno.

Ne brinite to ne traje u nedogled, nakon 40 dana beba hvata neki ritam dojenja na par sati, jer kako ona postaje snažnija više može da povuče i bolje da se nahrani, a i želudac je svakog dana sve veći.

Kada prođete sve poteškoće sa početka, počećete da uživate u dojenju. Dojenje je prilika da se povežete sa svojom bebom gledajući pažljivo u njene oči i u nju. To su oni divni momenti kroz koje bebe dobijaju poruku da su dobrodošle na ovu planetu i stoga ih pružite vašem detetu u dovoljnoj meri.

Bebe nije potrebno samo nahraniti u paketu njihovih primarnih potreba. Potrebno je vaše kompletno prisustvo, dodir koža na kožu i kretanje zajedno sa vama. Zato su marame (kenguri) sve ono što će bebi dati mogućnost pravog osećanja kretanja, a time i mogućnost da oslobode višak svoje energije, koju ne znaju kako da rasterete ukoliko stalne leže u kolicima, kolevkama i krevecima.

Autor: Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše

Mamino srce je povezano sa srcem njenog deteta. To je ta prirodna veza od devet meseci povezanosti krvlju i mnogo čime još kroz ceo život.

Čak i kada se pupčana vrpca preseče, doživotno ostane veza sa detetom koja podrazumeva na prvom mestu bezuslovnu ljubav. To srce i ta ljubav dalje čine da je mamino svako jelo najukusnije. Mamine ruke su najnežnije. Mamin osmeh je najzvonkiji. Mamine oči najlepše. Mnogo je pesama i priča spevano o mamama, ali uvek nedovoljno. Bilo bi lepo da u nekom gradu naše zemlje postoji i spomenik majci. Mnoge države imaju takve spomenike. Jedan od načina da se ženi da na značaju i da joj se zahvalimo što smo ovde prisutni i svi rođeni od jedne majke. 

Majčino srce zna kada je dete gladno i kada nije raspoloženo. Majčino srce zna šta joj činiti kada dete dobije temperaturu ili bilo koju drugu bol da oseća. Sve to majčino srce zna. Često mame ne veruju svom osećaju, ali to je ono čemu bi u stvari trebalo najviše da veruju. 

Inspiracija za ovaj tekst, bila je pesma Mamino srce, kratka, a sve govori : 

Mamino srce

U srcu moje mame 
i moje srce kuca. 
Kad njeno kucne – tak 
moje se čuje – tik.

Njeno je oko toplo 
k’o oko žutog Sunca 
i u tom toplom oku 
stanuje i moj lik. 

Dragan Lukić

Sećate se kako je izgledao život kada ste bili dete? Sećate se kako je izgledalo da je leto trajalo i kako je izgledalo da do Božića ima čitava večnost?

Kako vreme prolazi, postepeno prelazimo sa poverenjem dece u odrasle sa celim prtljagom. Čini se da vreme leti, a životne stresove nosimo na ramenima. Ponekad život može izgledati turobno, ili monotono ili preteško. Kao majka, samo prolazak kroz dan ponekad može biti borba, a podizanje dece može se doživeti kao Dan mrmota. Posuđe se nikad ne prestaje gomilati, UVEK se može oprati veš, a očišćeni podovi se odmah uprljaju mrvicama, mrljama i prosipanjima. Taman kad pomislim da ne mogu više, počinje drugi dan i sve počinje ispočetka.

Hvala Bogu da deca imaju drugačiju perspektivu života od nas. Oni mogu biti naši najveći učitelji, ako im to dozvolimo. Ista ona deca koja mogu stvoriti potpuni haos u našem domu i dovesti nas do tačke ključanja, takođe mogu izmamiti suze radosnice na  oči i smeh iz srca. Ako vam je život previše težak, pokušajte da ga pogledate očima deteta.

Uspori Deca su više zabrinuta koliko će se zabaviti,  nego što razmišljaju o svojim dnevnim obavezama. (Mi majke želimo da je to obrnuto). Obavezno zakažite određeno vreme za odmor svakog dana, vreme za vaše opuštanje. Žongliranje sa previše lopti na kraju se završava samo velikim neredom. Obično na kraju urlam na porodicu ili se razbolim ili oboje. Na kraju će nas naša tela usporiti ako to ne učinimo dobrovoljno.

Smej se i plači  Deca se vole smejati … SVEMU! Dobar smeh može ublažiti opterećenje i ublažiti stres. Tako i plakanje. Kada se moja deca povrede, nemaju problem sa plakanjem. Kao odrasli ljudi skloni smo da sakupimo svoje emocije ili da ih „potisnemo“. Ovo samo dodaje opterećenje na ono koje već nosimo. Učini sebi uslugu i pusti sve. Divno ćete se osećati i besplatno je!

Pojednostavi Da li ste ikada primetili kako svojoj deci možete kupiti najlepše igračke, a onda se na kraju igraju sa kutijama, poklopcima i bezbroj drugih stvari za koje mislite da su smeće? Ne trebaju im skupe stvari, ne treba im puni raspored karatea, plesa, klavira itd. Ponekad iskomplikujemo svoj život da bismo bili „uspešni“ ili „srećni“. Moja deca su srećna ako samo zaustavim ludilo na dve sekunde i provedem vreme sa njima. Ništa to ne može zameniti. Sećam se da sam kao dete uvek želela da moja mama prestane da čisti i igra se sa nama ili gleda film. Otkrivam da radim slične stvari sa svojom decom. To nije tako teško i detetu znači sve.

Oprosti Hvala Bogu, moja deca tako brzo opraštaju, jer sam DALEKO od savršenstva. Kada počinjemo da zadržavamo nezadovoljstvo? Prema mom iskustvu, deca se jednostavno ne drže stvari poput odraslih. Mogu vrištati i urlikati i onda se okrenuti i pružiti ruke i moliti da ih zagrlimo. Ona su  moj primer za opraštanje. Moji najveći učitelji nisu mali!

Redakcija Mamino ćoše

Vazduh je bio težak i lepljiv na kraju leta. Moja deca su trčala i igrala se dok sam se ja navijala i gledala njihove vragolije. „Vidi me mama! Gledaj!“ Igrali su se gusara i morskih čudovišta sa svim briljantnim stvarima koje samo dečiji um može da dočara.

Podelila sam sa mamom sa kojom sam sedela u parku, da zapravo nisam znala kako da se igram s njima na taj način i bilo mi je drago što se naša deca zajedno zabavljaju. Nisam čak ni bila takvo dete, istini za volju. Iako sam imala živu maštu, za mene je takva igra zaista bila tajna. I pošto mi je sve to bilo tako strano, gledala sam, ali se nikada nisam pridružila. Prečesto sam slala svoju decu da se igraju zajedno kako bih mogla bez problema da vodim naš dom.

„Znate, važno je da se igrate i sa svojom decom“, rekla mi je iz iskustva, ova druga mama koja je imala tinejdžere i malu decu. „Važni su zdravi obroci, čist dom i sve te stvari, ali morate se igrati i sa decom. Čekaju na vas. „

Zašto je važno da se igram sa svojom decom?

Bio je to zdrav savet, ali zaista nisam imala pojma kako to da uradim. Znala sam kako da ih vodim na igralište, kako da šetamo i kako da im dam da se igraju sa edukativnim igračkama. Ali da se igram sa njima? Nisam bila dobra u tome ni  dok sam bila dete!

Kada sam išla u osnovnu školu i bilo je vreme da izađem na igralište na odmor, odlazila bih u biblioteku i čitala knjige. Oduvek sam volela da čitam, ali sam se takođe plašila da me druga deca ne odbiju. Jednostavno nisam mogla da podnesem da mi kažu da ne žele da se igraju sa mnom, pa sam prestala da izlazim i da pitam. To je smešno. Još se sećam razočaranja kada sam tražila prijatelje da se igraju sa mnom i bili su prezauzeti ili su jednostavno želeli da igraju nešto u čemu nisam bila dobra. Kada sam se izlazila napolje i tražila da se poigraju sa mnom, svaki put kada bih čula „ne“, slomilo bi mi srce.

Mama, hoćeš li da se igraš sa mnom?

Iako se sećam toga živo, prečesto isti odgovor dajem svojoj deci. Često sam prezauzeta da prihvatim dar srca koji mi daju moja deca. Zaboravljam koliko je važno igrati sa njima.

• „Mama, možeš li da se igraš sa mnom? “
• „Mama, hoćeš li da se slikaš sa mnom?“
• „Mama, pazi!“
• „Mama, želiš li da plešemo?“
• „Mama, idemo u šetnju!“

A moji odgovori obično glase:

•  „Izvini, dušo, mama mora da završi čišćenje.“
• „U redu, dušo, napraviću kratku pauzu. Imam samo nekoliko minuta. „
• „Možda mogu malo; Pokušavam da završim neki posao. “
• „Ne mogu trenutno; Moram da operem sudove. “
• „Oh, dušo, volela bih, ali veš čeka da ga okačim.”
• „Šta kažeš da to učinimo sutra?“

Potpuno sam previdela kako sam cupkala sa noge na nogu nekada čekajući odgovor na isto pitanje od prijatelja napolju. Život mi je nežno pokazao da se moja deca tako isto osećaju kada me pitaju za moje vreme.

• „Mama, hoćeš li provoditi vreme sa mnom?“
•  „Mama, jesam li ti prioritet u životu?“
•  „Mama, trenutno se osećam nesigurno; da li ćeš provesti neko vreme sa mnom da mi potvrdiš svoju ljubav prema meni?
•  „Mama, treba mi prijatelj. Da li ti se sviđam? “
•  „Mama, jesam li posebna?“
•  „Mama, da li uživaš biti moja mama?“
•  „Mama, jesam li zabavna kao tvoj mobilni?“
•  „Da li je igra sa mnom jednako zabavna kao listanje facebooka ili instagrama?“
•  „Mama, hoćeš li uložiti svoje vreme u moj život ili si samo tu dok ne porastem?
•  “Mama, hoćeš li sada postaviti temelje mog života tako da možemo kada se stvari promene da imamo nešto stabilno? „

Sedenje na podu sa mojom decom promenilo mi je život. Počela sam da se igram sa mojom decom

Kako se to dogodilo?

Tog dana sam otišla sam kući i pokušala da smislim kako da se igram sa svojom decom. Zaista nisam znala šta da radim, ali znala sam da moram negde da počnem. Pa sam sela usred porodične sobe i čekala da vidim šta će moja deca uraditi. U početku su izgledali nekako zbunjeno, pa sam neodlučno pitala: „Može li mama da se igra sa vama?“ „DA!“ vikali su radosno, neposredno pre nego što su skočili na mene i zagrlili me i rekli mi da me vole. Ostatak dana proveli smo igrajući se sa blokovima za vafle, golicajući se i kikoćući se.

Skoro sam zaplakala te noći slušajući njihove molitve pred spavanje, dok su zahvaljivali Bogu što je mama želela da se igra sa njima.Sedenje na podu tog dana promenilo je moj život. Naučilo me kako je krajnje lepo dati svojoj deci željeni dar. I nateralo me da im dam taj poklon svakog dana. Ako se pitate kako da započnete igru sa decom, samo sedate na pod. To je to. Sedite na pod sa njima i pitajte da li možete da se igrate. Prihvatit će vaše prisustvo i dar ljubavi koju pružate kroz taj čin.

Pustite ih da vam organizuju vreme. Donose li vam blokove? Gradite. Automobil? Vozite se po gradu zajedno, praveći zvukove. Lutke? Igrajte se s njima. Bojice? Crtajte. Knjige? Čitajte im.

Ne bojite se da se otresete okova svih stvari za koje nam govore da su bitne i koje vas zarobljavaju. Kućanski poslovi ne idu nigde, ali njihovo detinjstvo je prolazno. Da, sjajno je očistiti svoj dom i živeti jednostavnije. Da, važno je hraniti njihova mala tela zdravim obrocima. Da, imati ormar sa kapsulama i koristiti omekšivač bez hemikalija može biti važno.

Ali ni približno toliko važno koliko su važna vaša deca i njihova srca. Zato odvojite vreme za igru sa svojom decom. Oni će pamtiti hranu za njihova srca mnogo više nego bilo šta drugo.

Kada zaspu noću, osmehnućete se sećajući se vremena koje ste proveli zajedno u igri. Vaša deca vas već vole takve kakvi jeste. Jedino što žele, je više  vas. Neće se setiti šta ste obukli ili je li dnevna soba čista. Neće se setiti savršeno uravnoteženog obroka kojim ste ih večeras nahranili za večeru.

Setiće se da ste izabrali da se igrate sa njima i da su oni bili toliko važni da na trenutak zaustavite život i jednostavno uživate u njima.

Izvor: gracefulabandon.com
Priredila: Nataša Vukićević