Tačno se sećam. Tokom te šetnje razgovarali smo na jednu temu i setili se priče o „Veoma gladnoj gusenici“. Uporedili smo deo iz te priče sa nečim iz našeg života. Mnogo volim tu dečiju knjigu! Napisana je pre više od 50 godina, prevedena je na više od 60 jezika i nalazi se medju 50 dečijih naslova svih vremena! Pisac i ilustrator koji ju je stvorio je Erik Karl, koji je preminuo pre nedelju dana u 91. godini života. Ovaj tekst želim da posvetimo njemu. I vi, i ja. I naša deca koja vole njegove knjige i njegove ilustracije. I ona koja će tek voleti.
Erik Karl
U svojim jednostavnim i zanimljivim knjigama je poštovao decu, učio ih da budu predvidljiva i da vole prirodu, trudio se da razume njihov svet deleći njihove misli i emocije, ozbiljno im pristupao, nikada ih nije potcenjivao i kroz zabavu skretao pažnju na divne i važne teme. Kada su ga pitali koje priče je on kao dete voleo, odgovorio je: „Nisam imao mnogo knjiga kada sam bio mali, ali sam imao veliku porodicu, u kojoj su se uvek pričale neke priče. Sada shvatam da je moj talenat za pričanje priča potekao odatle.“
Voli li neko od vas Erikovu priču o gusenici? Preporučite mi neku omiljenu priču vaše dece gde je glavni lik životinja?! Šaljem vam 💋, vaša M Sara ❤️
Kako se bliži kraj vrtićkih dana, slede godišnji odmori, tako u većini vrtića roditelji ispomažu oko završnih predstava koje se pripremaju.
Evo predloga za masku ptice, koju možete napraviti za vaše dete. Potrebno je:
parče materijala čvršćeg potput teksas platna
čičak traka za trake oko ruku
lepak za tekstil
papir i bojice za pera
pak papir za tubu koja glumi kljun
Kada sve pribavite, bacite se na posao. Slobodno uključite decu u zajedničko pravljenje maske. Od raznobojnih papira isecite i nacrtajte pera podjednake veličine. Zatim iskrojite platno i ušijte na gornji i doni deo trake za oko ruku. Podesite prema veličini ruku vašeg deteta. Na trakice ušijte čičak trake, kako bi iste mogli da montirate detetu oko ruku.
Prilagodite veličinu krila vašem detetu
Birajte boje prema vašem nahođenju, a i kljun može biti žute ili narandžaste boje.
Za to pitanje sam ga ostavila bez odgovora. Ne zato što odgovor nisam znala, već zato što sam shvatila da nisam bila najiskrenija kad sam rekla da je najbolje biti mama.
Ipak bih radije bila dete. I ta istina me malo zabolela jer kao da sam osetila neku vrstu griže savesti što sam i na trenutak poželela biti nešto drugo a ne njegova mama.
Htedoh reći “mama ali mama sa radošću i verom deteta” ali to me je nekako još više posramilo jer sam shvatila da u tom slučaju nisam mama koja bih želela biti. Odgovor njemu nisam dala ali jesam sebi. Biti više dete a manje zabrinuta mama. Biti mama sa radosnim detetom u sebi. Eto to. Koji biste vi odgovor dali? Mama ili dete? Šta biste radije bili?
Dečji kulturni centar Beograd raspisuje Peti literarni i foto konkurs „Moj ljubimac“. Konkurs je namenjen predškolcima, osnovcima i srednjoškolcima. Predsednici žirija su: istaknuti dečji pisac Slobodan Stanišić i umetnički fotograf Aleksandar Despotović. Uz svaki dečji rad (pesma, priča, skeč, dramski tekst, fotografija ljubimca) dostavite sledeće podatke : ime i prezime učenika, razred, adresu škole, ime mentora, mejl na koje treba slati rezultate.
Literarne radove slati na adresu vesna@dkcb.rs. Konkurs traje do 9. juna 2021.
Dodela diploma i pohvala će se održati 19. juna u 11 časova na platou ispred DKCB-a, Takovska 8, na kojoj mogu da budu prisutni i ljubimci.
AkademikM.P. Ščetinjin rukovodio je ruskom državnom eksperimentalnom školom, koja je sertifikovana u UNESCO i dobila priznanje kao najbolja škola za 21.vek. Na žalost prošle godine je umro, ali njegova škola živi. Pred vama je mali odlomak iz jedne knjige koju je ovaj vrstan čovek napisao, a na delu i pokazao.
Celovitost detetove ličnosti zavisi od celovitosti spoljašnjeg sveta. To su dva osnovna načela na kojima se zasniva koncept škole, koju zastupam zajedno sa istomišljenicima.
Prvi nastavni čas u školi trebao bi biti o smislu čovekovog postojanja.
Danas je nastavni materijal podeljen u mnoštvo nepovezanih delova. Svet znanja čine odvojeni “hodnici” i učeniku je katkada teško poverovati da su to delovi jedne celine. Snaga umetnosti upravo je u sintezi rascepkanih pojava, u tome što daje celovito obrazovanje i celovito vaspitanje sa razvojem celovitog pogleda na svet.
Muzika, likovno i ples su svakodnevno prisutni u nastavi
No umetnost ne može u potpunosti rešiti ovaj problem osim ako se deca nisu u potpunosti udubila u situaciju, stvarajući na svim časovima svojim zajedničkim zalaganjem, istraživanjem i stvaralaštvom takvu atmosferu, koja će im pomoći da otkriju istinske životne vrednosti. Tada će deca imati o čemu da misle i tako će moći da razumeju umetnost, jer bez iskustva proživljavanja i doživljavanja onoga što je visoko, ono što je visoko nikada neće biti shvaćeno, i ostavši takvim samo na rečima, samo će sebe kompromitovati. U nastavnom procesu oslanjamo se na jednačinu koja predstavlja harmoničnu celinu: “vidim-raščlanjujem-delujem”.
Muzici, likovnom i koreografiji ne samo da pridajemo veliko značenje, nego je to nešto najvažnije i svakodnevno prisutno u školi.
Ni bilo koji program ni bilo koji metod u oblasti opšteg obrazovanja dece sami za sebe ne garantuju nikakav uspeh.
Zajedno sa pedagozima Kizljarske dečije muzičke škole utvrdili smo da uspeh u muzici, neposredno zavisi od nivoa sveukupnog razvoja čoveka, a ne o nekim posebnim muzičkim sposobnostima. Potvrđuje se da će se čovek pokazati sposobnim u jednoj oblasti, ako se pokaže sposobnim u više oblasti.
Mladi naraštaji često imaju vrhunske rezultate samo zato što nisu uspeli poverovati da vrhunski rezultati nisu dostupni. Darovitost predstavlja sistem različitih vrsta darovitosti. To znači da nam je zadatak razviti sve sposobnosti kada želimo da razvijemo samo jednu. Da bismo stvorili stručnjaka, potrebno je razotkriti čoveka u celosti.
Deca su sama gradila svoju školu
Prošle su godine. Još uvek mislim: “Čovek je svemoguć!”. Polazeći od te misli vodilje, njenim osmišljavanjem stvorena je ideja škole usmerene na više oblasti, kompleksne škole ili škole-čoveka.
Cilj nam nije sticanje “znanja-umeća-navika”, učenje napamet i strogost, nakupljanje podataka nego vaspitanje čoveka koji će živeti skladno i koji će tako uticati na društvo, koji će posmatrati i analizirati sva društvena događanja i njihovu međusobnu povezanost i gledati na svet kao na jednu celinu. Bit će to čovek – svejedno je hoće li on postati inženjer, fizičar, hemičar, građevinac, učitelj ili neko drugi – on će moći da razume svet, u koji će ući kao celovita ličnost.
Mi u čoveku razvijamo umeće bivstvovanja u tom celovitom svetu, što će on razvijati od najranijih godina. Čoveka treba od detinjstva odgajati počevši tamo gde su mu koreni, počevši od same njegove biti kao čoveka. Bit čoveka je njegova čovečnost. Njegova bit je u tome da se na ovaj ili onaj način u čoveku ujedine životvorne sile u borbi protiv sila haosa i rušilačkih sila. Razvoj onoga što je u osnovi ljudske biti i određenja čoveka nije samo cilj vaspitanja, nego je istovremeno i njegovo sredstvo.
Zašto je harmonična ličnost tako privlačna i plodna? Zato što samo ona može prepoznati harmoniju sveta kao višu vrednost i čuvati njegovu celovitost, onu harmoniju koja se stvarala tokom miliona godina evolucije.
U običnim školama možemo posmatrati kako iz razreda u razred učenici koji su nekada pokazivali zanimanje i bili otvoreni, više ne pokazuju zanimanje, a sam proces nastave postaje lažan sa obe strane: mlađi laže da uči, a stariji da ide u školu.
Snažna se energija ljudskog duha steže nepopustljivim nastavnim procesom koji vlada u školi. Ona se gubi, pa se ponovo pojavljuje pokazujući katkada znakove svog postojanja kroz svet jednoličnih, dosadnih i dugih nastavnih časova.
Ali kako se samo pokreće energija između nastavnih časova! Tim će se dugotrajnim trenucima očaja prepustiti u grču podsećajući na umirućeg diva. Većina će učenika uglavnom potvrditi da su na najviše tri časa na dan aktivni, pažljivi i prisutni, gde će se pokazati kao oni koji nešto čine i stvaraju kroz sam process usvajanja znanja. Više od dve trećine vremena provedenog u nastavi otpada na nerad, razdoblje za koje se može reći da onda mozak spava, premda to nije odmor koji će dati san, nego je to san opasan za zdravlje.
Aktivnost do koje će dovesti razmena informacija pokrenuće energije.Stanje pospanosti i tromost misaonog procesa će se odraziti kroz usporenost psihofizičkih funkcija i sporiju razmenu energije. Tada će telo i njegov nervni sistem početi polako da odumiru.
Stanje “usnulog” pogoršaće se zbog njegove stalne napetosti i nemira nastalih kao posledice razočaranosti neaktivnošću, iz koje će želeti da pobegnu.
Organizam je na taj način većinu vremena u depresivnom stanju. Možda je to i razlog zašto iz razreda u razred opada krivulja zdravstvenih sposobnosti dece uz istovremeno gašenje umnih sposobnosti.
Takva škola nije u skladu sa dečijom prirodom. Škola nije za decu i ne podstiče puni razvoj darovitog čoveka koji će postati zdrav i koji će razvijati dobro zdravlje: fizičko, duhovno i moralno.
Njeni napori usredsređeni su na oblast, koja je uska poput oštrice noža: znanje, veštine, navike. Škola nema za cilj vaspitanje deteta kao ličnosti koja će ostvariti bezbroj zadataka ostvarujući se kao celovita ličnost i razvijajući svoje univerzalno “ja”, nego samo ono što će se pojaviti kao posledica nastavnog procesa.
Priredila: Nataša Vukićević M.P. Ščetinjin. Na putu postajanja čovekom// Pedagogija danas/ Š.A. Amonašvilji Krasnodar: Knjiga, 1989. – 416 str., str. 381-401.
Na pragu smo leta i sada je pravo vreme da sa decom svaki slobodan trenutak provodite u prirodi. Od livadskog i šumskog cveća mogu se napraviti bajkovite maske za decu.
Priprema za izradu maski
Da biste uopšte sa decom krenuli u štenju šumom u potragu za biljkama, dobro bi bilo da pričate sa njima o tome ko sve živi u šumi i kako bi oni voleli da se maskiraju, da ih niko ne prepozna kada su tamo. Pripremite neku pričicu o patuljcima, malim šumskim duhovima ili šumskim vilama i neka im to bude motivacija za izbor cveća.
Lepimo i kreiramo
Takođe je važno da ih upozorite da se biljke beru pojedinačno i da se svaki put pre berbe zahvale za tu travčicu, list ili cvet. Razvijajte od malih nogu svest o tome da je sve to živo i da kada nam je bilo šta iz prirode potrebno, budemo pažljivi.
Kada napravite odabir biljaka, sledi izrada maski. Sve je vrlo jednostavno.
Potreban vam je:
lepak za papir
makaze
papir
trake kojima se maska vezuje
Fotografije su sa radionice sa više dece, kako biste dobili više ideja. Svako dete želeće da stavi posle izrade ovu prelepu masku.
Vilinska maska
Autor: redakcija Mamino ćoše Foto: iz privatne arhive redakcije Mamino ćoše Autori radionice su San Vanila i Tatjana Đokić
„Deca se opet igraju Robloka?“ pitala sam muža. Bio je vedar letnji dan, a naša učenica četvrtog razreda i srednjoškolka bile su u svojim sobama, srećno spojene sa svojim kompjuterima.
Kada je koronavirus zatvorio škole i umanjio redovne aktivnosti, moja deca su pobegla u svetla digitalnog carstva Robloka, platforme za igranje na mreži na kojoj se avatari slobodno druže, pandemije ne postoje, a maske mogu biti samo zabavni modni detalj.
Ovog leta moja deca su igrala najpopularniju igru na platformi „Usvoji me!“ Toliko, da je nejasna hipnotička muzika postala pozadinski zvuk našeg domaćinstva.
Privikavanje moje dece na „Usvoji me!“ – u kome igrači sakupljaju, neguju i trguju kućnim ljubimcima u rasponu od „uobičajene“ vidre do željene „legendarne“ kornjače – nerviralo me i mistifikovalo. Kada se moja deca nisu igrala, preispitivala su svoje najnovije zanate ili planirala svoje sledeće poteze. Njihovi razgovori su bili zbunjujući.
„Jednom kad ostarim od svoje poslednje žabe napraviću neon. Šta mogu da zamenim za dva emua? Jeste li videli tu osobu kako je prevarila za besplatne kućne ljubimce? “
Pri kraju leta, moja deca su isprobala novu strategiju, počela su da muče mog supruga i mene da se igramo sa njima.
„Ne, hvala“, rekala sam iznova i iznova, uprkos njihovim molbama. Čak i pre pandemije brinula sam koliko vremena provode pred ekranima. Ali moj muž je bio otvorenijeg uma i otvorio je račun. Nekih večeri kada bih bacila pogled preko kuhinje videla bih kako se ostatak moje porodice izvalio na kauč, tapkajući po uređajima.
„Tata, teleportuj me! Dođite da vidite čime ova osoba trguje! „
Iako sam se osećala pomalo izostavljenom, pokušala sam da ignorišem njihovu zezanciju. Ako ću biti pred ekranom, govorila sam sebi, moram da radim nešto produktivno ili na neki drugi način odraslo, poput “skrolovanja” Tvitera ili vesti. Nisam bila zainteresovana za igru koju su uglavnom igrali adolescenti. Ali moja devetogodišnjakinja je odbila da odustane od mene i pristala sam da pokušam „Usvoji me!“ samo jednom – pod uslovom da prestane da me vređa zbog toga.
Biti „noob“ – igrački znači neiskusan igrač – u početku je bilo frustrirajuće. Moj avatar je izgledao smešno i glupo i nisam mogla da shvatim kako da se krećem bilo gde. Gledala sam kako prsti moje dece lete preko njihovih ekrana dok su spretno obilazili živopisne prostore igre.
Osećala sam se neprijatno, ali nisam bila sama. U Roblok-ovom majskom istraživanju tinejdžera, 30 posto ispitanika izjavilo je da njihovi roditelji „pokazuju veće interesovanje za njihov život na mreži, uključujući učenje o njima i igranje Robloka sa njima“.
Uprkos mojoj zabrinutosti zbog provedenog vremena na ekranu, što smo se više deca i ja igrali zajedno, sve sam više videla da onlajn igranje pozitivno utiče na našu porodicu.
Vreme na ekranu, zajedno
Jordan Šapiro, profesor na Univerzitetu Temple i autor knjige „Novo detinjstvo: odgajanje dece u digitalnom svetu“, bio je pažljiv u ograničavanju vremena na ekranu svoje dece kada su bila vrlo mala. „Ne bih im dozvolio ni da imaju igračke sa elektronskim zvukovima“, rekao je. Ali nakon razvoda, Šapiro je počeo da igra video igrice sa sinovima kako bi proveli više vremena zajedno i shvatio je da uobičajeno uokvirivanje vremena ispred ekrana kao „strašnog zla“ nema nikakvog smisla.
„Želimo da obučimo svoju decu da budu što maštovitija, razigranija i kreativnija sa digitalnim alatima, jer oni mogu da rade sa digitalnim alatima i živeće svoj život kroz digitalne alate,“ rekao je Šapiro, a najbolji način da podržimo našu decu u učenju o digitalnom svetu je da im se pridružimo.
„Kada učestvujete u tome, ono što im pokazujete je da je njihov proces vredan i smislen i da treba da nastave dalje s tim i da je važno ono što otkrivaju“, rekao je Šapiro.
Iako sam insistirala da ću igru probati samo jednom, moja deca i ja sada redovno igramo igrice. Sklupčavši se na kauču i istražujući bezbrižni svet „Usvoji me!“ postali su omiljeni način opuštanja naše porodice nakon duge nedelje. Igranje na mreži pruža beg koji je potreban našem mozgu umornom od karantina. „Kada ste uvek na istoj lokaciji, morate da lažirate pomeranja lokacije“, rekao je Šapiro, kao da prelazite sa stola za večeru u virtuelnu igru.
Kada je virus postavio nove zahteve za fizičkim distanciranjem, Monet Goldman, registrovani saradnik za bračne i porodične terapije i kliničar u programu školskih usluga pri “Uplift Famili Services”, počeo je koristiti igricu Roblok kao alternativu u ličnoj terapiji porodičnih igara. Zajedničko igranje jača odnose roditelja i deteta, rekao je Goldman, izgrađujući „pozitivne interakcije“ kako bi nadmašili neizbežni krah. Video je ohrabrujuće rezultate i podučava druge terapeute kako da integrišu onlajn igre u svoje prakse.
Deca mogu da vode
Roditeljstvo u pandemiji znači da svojoj deci neprestano dajem uputstva: „Nosi svoju masku. Ne diraj lice. Društvena distanca “. Ali u svetu igrice „Usvoji me!“, moja deca su ta koja mi govore šta da radim. Oni su postali moji učitelji, treneri i mentori.
I treba mi njihova pomoć. Trgovanje kućnim ljubimcima sa drugim avatarima je ključna karakteristika igre, ali to se dešava brzinom koja me čini blago hiperventiliranom. Nedavno, kada je drugi avatar pokrenuo trgovinu sa mnom, pozvala sam svoju jedanestogodišnjakinju „Šta da radim ovde?“
Preuzela je kontrolu nad mojim ekranom, procenila ponudu drugog igrača i bez napora se prebacivala između trake za ćaskanje i inventara mojih kućnih ljubimaca. Nekoliko sekundi kasnije, izjavila je: „Ovo je dobra trgovina. Trebalo bi da prihvatiš “.
Priroda onlajn igara poput „Usvoji me!“ definisana je pravilima i može biti oslobađajuća za decu, rekao je Goldman. Primetio je da bi deca koja su bila stidljivija ili su imala razlike u obradi podataka ponekad bila preplavljena i zatvorena tokom tradicionalne lične terapije. Ta ista deca su počela da napreduju kada su se sesije prebacile na mrežu. „Videli smo kako najsjajnije blistaju u našim grupama za video igre“, jer imaju mnogo više sigurnosti, kontrole i autonomije, rekao je. „Jednom kada tu slobodu dobijete kao dete, ona menja dinamiku trenutka u kome je vođena.“
Ako se Goldmanov avatar zaglavio u jednom od staza prepreka u igri – takođe zvanom „obbies“ – tokom sesije terapije igrom, deca su uskakala sa ohrabrenjem: „U redu je, gospodine Monet. Samo se opustite. Moći ćete da prođete kroz to. “
Igranje Robloka omogućilo je mojoj devetogodišnjakinji da otkrije svoju sposobnost za „popravljanje kvarova“, a sada podučava i mene. Često ću je videti kako njen avatar skače kroz zidove igre u skrivene prostore gde dizajnira tajne balkone, picerije i plišane sobe za kućne ljubimce.
Zajednički jezik
Razumevanje jezika koji moja deca često koriste pomoglo mi je da komuniciram sa njima i da se bolje povežem sa njima. Kada moje ćerke raspravljaju o trgovačkoj vrednosti neonske žabe koja se može voziti, razumem kontekst i mogu se pridružiti diskusiji. Ako su uznemireni ili ushićeni zbog nečega što se dogodilo u igri, mogu da odgovorim na način koji ne zvuči šuplje.
Kako pandemija odmiče, ponekad se moje strpljenje sa decom – i njihovo sa mnom – raspada. Ali bez obzira šta se dešava određenog dana, znam da onog trenutka kada sednemo i zaronimo u prijatan svet „Usvoji me!“, moja deca i ja pričaćemo istim jezikom. Želim da i dalje negujem tu otvorenu komunikaciju, posebno kako se približavaju tinejdžerskim godinama.
Jedne večeri dok su se naše ćerke igrale na mreži sa prijateljima, suprug i ja pridružili smo se na njihovom serveru. Njihovi vršnjaci bili su u čudu. „Vaši roditelji igraju„ Usvoji me! “? pitao je jedan, što je zvučalo setno po malo.
Gurnula sam muža. „Da li to znači da smo u redu?“
Avaj, moja deca mi odmah kažu da to nikada neće biti slučaj. Moja devetogodišnjakinja to slatko kaže: „Mama, bez obzira koliko igraš Roblok, uvek ćeš biti “noob”.“
Sve dok se igramo zajedno, to mi je u redu.
Izvor Vašington post Autor Đina Rič, majka i spisateljica Priredila Nataša Vukićević Foto Pixabay
Godinama pišem tekstove i knjige o svom iskustvu koje imam kao otac. Očinstvo je srž mog identiteta. Moj odnos sa decom ne samo da definiše moju karijeru, već oblikuje i moj osećaj vrednosti. Prvo i najvažnije je da sebe doživljavam kao očinsku figuru.
Ali dok sam putovao svetom, predavao i učio o roditeljstvu, shvatio sam da trenutna koncepcija identiteta očinstva ne pruža muškarcima pozitivne modele. Razgovor o moći, ugnjetavanju i presecanju situacija postao je uobičajen. A očevi se se koprcaju u spoju današnjih okolnosti. Ne znaju kako da se zamisle bez privilegaija i prava patrijarhata.
Stare navike hitno treba preispitati na nov način. Zato sam napisao knjigu „Otac – figura“. To je pribor za prvu pomoć za očeve koji se osećaju ranjeno dok pokušavaju da pomire svoja očekivanja o roditeljstvu i svoj identitet zrelih muškaraca sa kulturom koja aktivno odbacuje svoje stare patrijarhalne sklonosti.
Ova knjiga je za vas ako
Osećate da ste paralizovani sukobeljenim porukama o rodnoj osetljivosti i očinstvu, Plašite se da delite svoja mišljenja, jer se brinete da ćete reći pogrešnu stvar. Uključivanje feminizma daje svoju priču o dobrom ocu. Dobar otac nesumnjivo “izdaje” feminizam.
Znate da mora postojati način da se rodi otac koji je manje dominantan i manje narcisoidan. Ali ti si zaglavljen. Tražite drugačiju vrstu roditeljskog identiteta koja ne samo da je bolje usklađena sa trenutnim kulturnim etosom, već više odgovara vašim težnjama i očekivanjima u zrelom odraslom dobu.
Spreman si za ozbiljnu promenu i putovanje tokom transformacije. Ažurirajte svoje razumevanje očinstva i pomirite se sa progresivnijom perspektivom svog roda. Prihvati radost očinstva dok se krećeš ka slici muževnosti za savremeni svet.
Od 28. maja do 21. juna 2021. osnovna i srednja muzička škola „Amadeus“ organizovaće 13. međunarodni festival muzike Amadeus u Beogradu, za učenike svih osnovnih i srednjih muzičkih škola iz zemlje i inostranstva. Takmičarskog je karaktera, a najbolji učesnici osvojiće nagradu i imaće priliku da nastupe na nekom od svečanih koncerata u okviru revijalnog dela festivala.
Festival Amadeus ove godine počinje takmičarskim delom u svečanoj sali muzičke škole „Amadeus“ 28. 29. i 30. maj, a potom slede tri revijalna koncerta u
Kulturnom centru Beograda 07. juna u 18 časova Narodnom muzeju 13. juna u 13 časova i koncertom u Muzičkoj školi „Amadeus“ 21. juna sa početkom u 19 časova svečano će biti obeležen i SVETSKI DAN MUZIKE.
Ove godine je tim učenika i nastavnika muzičke škole „Amadeus“ pripremio nekoliko kreativnih ideja koje će biti prezentovane (online)tokom trajanja festivala. Reč je o obrazovnim sadržajima zabavnog karaktera koji će biti deo iznenađenja na festivalu za sve ljubitelje muzike.
Pratite nas na društvenim mrežama i uživajte u programima koje smo pripremili.
Svaki čovek i svaka žena su više od tela. Mi imamo pored tela psihu, emocije, duhovnost i svi ti aspekti zajedno čine čoveka kompletnim i kompleksnim.
U trenutku začeća kreće ples i igra između jajne ćelije i spermatozoida, spajanje i spuštanje niz jajovod do materice. I tu nastaje jedan čaroban organ – placenta – koja zamenjuje mnoge organe, dok ih vaša beba u telu ne formira, razvije i stavi u funkciju. Taj divan organ placenta, tokom čitave trudnoće hraniće vašu bebu i brinuti da bude sa bebom sve u redu.
Ali će isto tako brinuti i o vama. Sakupljaće informacije o tome kako ste fizički, kako psihički, da li je sve u redu. Kada se beba rodi, placenta će se pripremiti za nepovratan odlazak, ali će pre toga želeti mami da ostavi „eliksir“ za isceljenje mnogih njenih „boljki“. Sve se to odvija daleko od naših očiju, unutar našeg tela i blizu naše duše.
Placenta isceljuje mamu i ostavlja je lepšom i zdravijom, kako bi iznova poželela da rađa. Kao svako ko odlazi ( kažu umire ) poklanja nešto dragoceno mami, a samim tim i bebi. Jer mama je ta koja je bebi neophodna narednih dvadeset i „kusur“ godina.
Zato obratite pažnju na svoje treće porođajno doba i odlazak placente iz vašeg tela. Pogledajte je pre nego što je odnesu i tiho u sebi joj se zahvalite. Postoji nešto čudesno u postojanju tog organa koji je nastao, podržao život i nestao.
Čudesno je to davanje bez potrebe da bude uzvraćeno. Izgleda da je placenta organ koji bezuslovno voli bebu i mamu. Nakon obavljenog zadatka odlazi neprimetno i tiho.
Osvestimo sve te aspekte unutar nas i budimo svesni koliko toga postoji da podrži život. Trudnoća je stanje žene koje unutar nje isceljuje odnosno objedinjuje sve aspekte njenog postojanja i povezuje je sa novim životom.
Trudnoća isceljuje ženu i rađa novu ženu, tananiju, kompleksniju, ljubavniju – zauvek zaljubljenu u svoje dete.
Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše Foto : Pixabay
maminocose.rs 