Uspavanke i njihovo značenje nekad i sad

Kada čujemo reč „uspavanka“ pomislimo na majku koja peva svom detetu u želji da ga uspava. Kroz vekove uspavanka se peva maloj deci, ne bi li lakše i lepše zaspala.

Međutim postoje razlike između uspavanki nekada i njihovog pevanja danas.

Danas znamo da će svaka beba razumeti nežnost majčinog glasa i danas je uspavanka još jedan deo velike bliskosti i ljubavi koju majka i kroz pesmu prenosi svom detetu.

Međutim kada slušamo stihove tradicionalnih uspavanki videćemo da je tu mnogo toga još utkano u te lirske pesme. U svim vremenima majke su u prelasku dana u noć imale svest o mnogim drugim aspektima čovekovog života. Imale su svest o onostranom i nepoznatom koje vreba ne samo noću, nego i kroz život i odrastanje njihovog deteta.

Stoga su uspavanke pokušavale da umilostive one nevidljive sile koje su predstavljale opasnost, preko vila i vukova da budu u milosti detetu i da ih čuvaju. Tako da su uspavanke pored funkcije izražavanja lične majčine ljubavi imale i zaštitničku ulogu. Isto tako kada čitate stare uspavanke, videćete kroz stihove da mnoge majke pokušavaju da stvore slike srećnog života svog deteta, pa su kroz iste svoje želje projektovale. Da im deca budu zdrava, snažna i srećna, šta bi drugo majke poželeti mogle.

Kada sve ove aspekte uzmemo u obzir vidimo da današnja mama kroz uspavanku želi mirne snove i lak san svome detetu, dok je nekada pre uspavanka nosila mnogo više poruka i značenja. 

Ono što je nepromenjeno, to je majčina ljubav i nežnost kojom kroz pesmu prenosi dete iz jave u san. Ukoliko ste pevali vašoj bebi dok je bila još u vašem stomaku, ona će sigurno tu pesmu sada prepoznavati i reagovati na nju, pa ćete je lakše umiriti.

Melodija, majčin glas i tople reči učiniće vašu bebu mirnom i spokojonom, a sam ritual uspavljivanja i vama će doneti mnogo blagodeti. Zadržite ovu tradiciju u svom domu i kad dete poraste. Promenite pesmu, ali ne i način uspavljivanja.

Ima li nešto nežnije i lepše?

Izvor: Redakcija Mamino ćoše
Foto: Pixabay

Kako stvoriti prostor za kvalitetnije roditeljstvo: Intervju sa dr Šefali Cabari

Dr Šefali Cabari je poznati međunarodni govornik, priznati autor i tvorac revolucionarnog pristupa svesnom roditeljstvu – koji je Opra Vintri odobrila kao revolucionarni i koji menja život.

Mešavina kliničke psihologije i istočne duhovnosti dr Šefali izdvaja kao lidera u polju psihologije svesnosti. Njene najprodavanije knjige su „Svesni roditelj“ i „Probuđena porodica“.

Emotivna reaktivnost je suprotna imanju pažnje. Roditeljstvo je period iscrpljujućih i emotivno akutnih trenutaka koji nas pokreću. Kako roditelji mogu da rade na prevazilaženju sopstvene reaktivnosti i prihvatanju većeg stepena svesti?

Dr Šefali: Ovo je suštinski zadatak. Ovo je suštinski duhovni zadatak svesnog roditelja – da shvati da će na ovom putovanju reaktivnost starih okidača i starih rana biti najintenzivnija. Stoga na roditeljstvo možete da gledate kao na priliku ili na poziv koji treba naglasiti i preopteretiti. Ako na to gledate kao na priliku, tada ćete saznati da je reaktivnost podrazumevana, a transcendirajuća reakcija poziv svesti. Reaktivnost je želja za kontrolom, jer se osećate van kontrole. Reagujete jer se osećate bespomoćno i verujete da ćete reakcijom, kaznom, kontrolom povratiti deo od bespomoćnosti. Osvojićete zemlju i osećaćete se moćnijim.

Kada prvi put shvatite dinamiku, vidite zašto reagujemo – jer se osećamo bespomoćno i verujemo podsvesno da ćemo, ako reagujemo, stvoriti kompenzaciju bespomoćnosti. Disciplina i kazna izdanak su ove želje za povratkom vlasti. Pa, šta radimo kad to shvatimo? Ključ je korak unazad – to je ono što držanje pažnje omogućava – i stvaranje sposobnosti da se odvojimo od onoga u šta verujemo. U trenutku kada smo van kontrole, mi verujemo da smo loš roditelj, bespomoćni smo, nemamo izbora.

Pažnja nam pomaže da se odmaknemo od onih obeshrabrujućih misli i imamo sposobnost, prostor i ekspanzivnost da stvaramo druge misli: Nisam bespomoćan. Dobro sam. To je normalno. Ovo će proći. Te misli umiruju, potiču od vašeg odraslog, a ne od vašeg unutrašnjeg deteta.

Kada ste u stanju da nadiđete reaktivnost, otkrivate različite izbore. Stvaranje prostora to omogućava. Uzmite tajm aut. Ti hodaš. Zastaneš. Nemaš scenario katastrofe. Dišeš. Brojiš do deset. Tada ćeš videti druge opcije kako da odgovoriš.

Šta je sa roditeljima koji ne mogu da prevaziđu ili još nisu razvili sposobnost da vide svoje stare rane? Šta je sa roditeljima koji jednostavno osete anksioznost i čuju potvrdu vršnjaka da je roditeljstvo nadmoćno, iscrpljujuće, uznemirujući period života – a to je upravo tako?

Dr Šefali: Kada ne vidite sopstvene obrasce, kada niste svesni, jednostavno ste pod opsadom od stalnog besa i protesta zbog vašeg unutrašnjeg deteta. Toliko da unutrašnje dete upravlja brodom i preuzima automobil, a odrastao trči kroz grad. A ni ne vidite da se to dešava – jer ste toliko zaspali. Zbog toga je tako zastrašujuće biti bez svesti: vaše unutrašnje dete je na vozačkom sedištu.

Proces svesti psihološki znači razumevanje da vaše unutrašnje dete treba da se smiri. Vi ste pokrenuti jer je vaše unutrašnje dete u strahu. Morate proći kroz čitav proces psihološke i duhovne evolucije da biste prevazišli staru uslovljenost.

Razgovarajmo o disciplini. Predlaže se da se često koriste tehnike starih škola – vremenska ograničenja, kazne, gubitak privilegija – kako bi se sprečilo dete da pokaže ponašanje koje pokreće roditelje na emotivnu reakciju. Da li to znači da evolucija samosvesti kod roditelja izostavlja potrebu za disciplinom? Ili u svesnom roditeljskom pristupu ima mesta za disciplinu?

Dr Shefali: Ne fokusiram se na disciplinu, jer jedina osoba koja mora biti disciplinovana je unutrašnje dete roditelja. Ali ja govorim o potrebi za granicama. Govorim o potrebi za ograničenjima. Govorim o potrebi povezivanja. Tradicionalna disciplina je siguran saboter povezivanja, jer se zasniva na modelu moći / kontrole,  zasnovan je na strahu.

Nova disciplina zahteva da roditelj uđe i pita: Šta je ovde potrebno? Kakva je granica potrebna mom detetu? Zašto se bojim da stvorim granicu? Kako mogu stvoriti granicu za izgradnju veze?

A onda roditelj mora težiti ka kreiranju postupka koji treba preduzeti nasuprot kažnjavanju deteta, jer se roditelj oseća loše. Većina kazni su samo proizvoljni, slučajni, lenji oblici reakcije trzaja u kolenu koje nazivamo disciplinom. Ali to nije disciplina. Jer sada je dete roditelja van kontrole i roditelju je potrebna disciplina.

Živimo u kulturi gde brakovi često ne traju, a deca koja se razvode često se suočavaju sa kulturnim sukobom dva domaćinstva. Kakav je uticaj na dete kada je jedan roditelj posvećen svesnom pristupu, a drugi nije? Kako biste savetovali porodice u kojima roditelji – bilo zajedno ili odvojeno – nisu filozofski usklađeni?

Dr Šefali: Ovo je najčešće pitanje koje mi postavljaju – najčešće.

Nedostatak poravnanja je uobičajen. A kada ste pri svesti, shvatate zašto je to uobičajenije nego obrnuto, jer svest nije glavni način, i izuzetno je teško slediti je, a mnogima, posebno muškarcima, izuzetno je teško da se povežu sa ovakvim pristupom. Dakle, kažem onome ko je svestan na ovom putu: Očekujte da budete usamljeni. Očekujte da se sukobite sa svojim partnerom. Ali znajte da imate alate kako biste blistali. I ne očekujte čuda i ne zamerite partneru što nije hodao ovim putem. Ali, da, to će vam otežati i zbog toga se možete razvesti. Ali deca se zbog toga ne zeznu više – bolje je da imaju opciju svesnog roditelja, nego da nemaju ni jednog.

Da li mislite da je to mit sa kojim se roditelji bore – ovaj koncept potrebe za usklađivanjem?

Dr Šefali: To je front. Kažem da je pojam roditelja koji pružaju jedinstveni front uglavnom front. Trebalo bi da se razlikujete od supružnika. Kako možeš biti isti? Ako ste isti, to je divno. Ali, molim vas, budite slično razvijeni. Veoma malo ljudi bira partnere koji su evoluirali u dvadesetima. Dakle, sjajno je ako oboje rastu – neverovatno je. Ali nemojte se iznenaditi ako se to ne dogodi. Nemojte biti depresivni ako se to ne dešava.

Iskoračimo na trenutak iz porodične strukture – navala razmišljanja zasnovanog na strahu je stvarna sila u Americi. Vidimo da se to odražava u toliko segmenata – nasilja sa oružjem, imigracije, pola i seksualnosti, da nabrojimo samo neke. Šta roditelji mogu učiniti da identifikuju sopstveno razmišljanje zasnovano na strahu i pomognu svojoj deci da se u svemu tome snađu?

Dr Šefali: Da, ovde je osnovni uzrok svih nevolja i svih zala u našem društvu. A strah se pojavljuje jer je roditelj hranio zabludu u verovanje da je odvojen od sebe i odvojen od Boga. A kad odrastete sa odvojenim načinom razmišljanja, sasvim je prirodno da ste ispunjeni pristrasnostima, predrasudama i projekcijama.

Kako se postaje svestan ?

Počinješ da se budiš kad shvatiš da živiš stresno, živiš takmičarski, živiš u poređenju sa sobom i drugima, živiš vezan, duboko vezan za svoja materijalna dobra i svoj ego.

Ali da budem iskrena, malo ljudi se zbog toga probudi. Tako da žive zavisni od straha.

Na kraju će se ljudi probuditi, ali ovako su uslovljeni, pa je izlazak iz ovog zatvora straha izuzetno težak, a često je potreban bol da nas iz njega izbaci. Zbog toga ljudi često moraju da dožive neku veliku tragediju ili dno ili smrtnu bolest pre nego što se probude.

Priredila: Nataša Vukićević

Svest o sebi i bebi u stomaku

Negde nam je svima poznato da je svesnost kod čoveka još uvek mala. Sećate se ono kako Frojd to prikazuje kao ledeni breg, pa mnogo toga pod vodom i tako malo toga iznad vode, nekih 3 do 5 procenata.

Nedavno sam postavila pitanje na svojoj fejsbuk stranici da li je stvarnost objektivna ili subjektivna. I tridesetak ljudi je odgovorilo da je subjektivna, a jedan gospodin se baš ljutio i svakog ispod odgovora zapitkivao da li ima fakultet, licencu i slično, a onda je raspleo na široko kako je sramota i gde je nauka otišla, kada ljudi sa fakultetom odgovaraju da je stvarnost subjektivna.

Nauka i nije na mnogim poljima otišla daleko baš zato što nisu u mogućnosti da postojeće metodologije primene na pojavama koje se dešavaju unutar nas, kao što su naše emocije, snovi, intuicija…

Tu smo gde smo sa svojom svešću i poznavanjem sebe, svoje prirode i svojih obrazaca ponašanja.

Kako ćete prepoznati one koji mogu malkice da vas povuku na gore u tom smislu?

To su ljudi koji vas gledaju u oči i koji pažljivo slušaju ono što govorite. To su ljudi koji vam odgovoraju na postavljeno pitanje, a ne pričaju o nečem drugom što njih tišti u tom trenutku zaboravivši da ste ih nešto pitali. To su ljudi koji su u kontaktu sa vama prisutni i svedoče svojom pažnjom o tome. Zašto je sve to važno kada ste u drugom stanju?

Važno je da poštujete sebe i svoje vreme. Važno je da kada idete na bilo koji pregled budete ispoštovane kao žene, da vam se lekar obraća sa poštovanjem, da razumete da kada ništa ne govori dok gleda UZ zato što se zagledao u ekran, a na vas zaboravio, ne znači da sa bebom nešto nije u redu, pa stoga ne brinite. Važno je da ne slušate druge o tome kako su se porađali, sem svoje majke – jer vi delite sa njom upravo to sećanje i vaše telo pamti upravo taj događaj i ima prirodnu potrebu da njeno iskustvo ponovi.

Imati svest, znači uputiti se u te detalje i osvestiti ih kao emocije koje ta saznanja prouzrokuju, a onda otići korak dalje i razmisliti kako ne ići tim putem i šta mogu da uradim tim povodom. Nemojte verovati da neko drugi ima bolji ključ za vas od vas samih.

A sada kada to znate, uzmite papir i olovku i krenite da odgovarate na pitanja, ali iskreno:

  • Koliko me plaši porođaj – na skali od 0 do 10?
  • Čega se plašim konkretno (nabroji)?
  • Da li je porođaj nešto što se tiče i partnera ili je samo moja stvar?
  • Šta me nervira danas i ovde u ovoj trudnoći?
  • Ko me čuje i vidi, a ko je samo „kobajagi“ tu?
  • Šta mi moja beba govori?
  • Da li mogu da razgovaram sa mojom bebom o stvarima koje me muče?
  • Da li ću biti dobra mama?
  • Da li moj partner razume kroz šta prolazim svakog dana?
  • Moram li biti savršena po svaku cenu?
  • Kako reagujem inače na nove i iznenadne situacije, tako ću reagovati i na porođaj kada krene?

To je mali spisak pitanja za početak, a za kraj razvijte svoje načine introspekcije, na sprskom rečeno poniranja unutar sebe. Svaki dah koji uputite bebi konkretno i sa pažnjom, mali je pomak u svesti o vašem postojanju

Ne brinite šta za bebu treba da kupite, ne brinite da li ste se dovoljno doterale za fotkanje na instagramu, ne brinite o svim tim stvarima, koje vam troše toliku energije da biste se prikazali u bilo kakvom svetlu. Nije vam potrebno prikazivanje, potrebno vam je da budete više ovde i sada. I eto kako same sebe možete prirodno da pripremate za ono što je pred vama.

Dođite do svoje suštine, postavite prioritete u svom životu i trudite se da budete na čelu istih. Drugo stanje je odlično vreme za različita pitanja, a bez pitanja nema kretanja i života.

I svako jutro i svako veče zagrlite vašu bebu u mislima i znajte da ona to oseća i zna. Budite sa vašom bebom u miru.

Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto: Pixabay