Nekada smo živeli u zajednicama sa roditeljima i njihovim roditeljima, na zemlji, na imanjima i deca su rasla pored odraslih i ostale dece. Tada su se u porodicama rađala deca u većem broju, pa tako nikome nikada nije bilo dosadno i postojala je neka prirodna socijalizacija i uklapanje sa ostalim ljudima.
Danas je porodica osnovna i često u nemogućnosti da brine o svojoj deci, jer mame i tate moraju da rade, kako bi obezbedili egzistenciju za svoju decu. Takva promena u društvu izrodila je vrtić kao ustanovu gde danas odrastaju deca. Vrtići nisu mesta gde nam neko čuva decu. To su mesta gde deca provode dane družeći se sa ostalom decom, vaspitačicama, jedu, spavaju i rastu. Bez obzira da li se deci tako maloj dopada da idu u vrtić, on je danas neminovnost. Kada prođe period privikavanja, deca uglavnom zavole da idu u vrtić i tamo što šta nauče. Svakako nauče da u društvu vršnjaka postoje neka nepisana pravila, da se jede uvek u određeno vreme, igra sa zajedničkim igračkama, da se recituju pesmice i razne druge glumačke veštine steknu. U vrtićima se sanja i crta i piše, prave razne stvari od kolaža i plastelina. I ukrašavaju se zidovi soba u kojima grupe dece borave.
U vrtićima se uvek čuje dečija graja i zato su vrtići kao male košnice u kojima rastu naši najdraži i najmiliji malšani. Verujemo da će ove jeseni neki novi „malci“ krenuti u vrtić, mame će brinuti i možda plakati više od njih. Ali drage mame, ne brinite, uskoro će se i oni uklopiti u ta topla mesta gde obitava mašta i snovi mnogih dečijih glavica.
Vaspitačice imaju tu sreću da gledaju decu kako rastu, da se raduju njihovim malim i velikim postignućima i igraju se sa njima po vasceli dan.
Srećan polazak u vrtić svoj deci, a posebno mamama i tatama!
N.V., redakcija Mamino ćoše
maminocose.rs 