Da li mame mogu da budu bezbrižnije

Retke su mame koje su bezbrižne. Briga je druga priroda mame. Kako smo u ovoj civilizaciji odnegovali i vaspitali takve mame, a danas bismo mogli reći i tate?

Kada konačno sa bebom dođete kući, ne mali broj mama prvih noći provede bdijući nad svojim čedom. Glavna pitanja u njihovim glavama su „Da li beba diše?“…Kada se posle par noći „onesveste“ od umora, onda krenu neka druga pitanja „Da li je beba gladna?“, „Da li je imala dovoljan broj stolica?“…i tako dalje i tako bliže.

Bebe su čudesne i vrlo brzo kreću da se okreću, zatim propuze, sednu, ustanu i konačno prohodaju. I onda vidimo mame, tate i bake i deke kako pomno posmatraju to malo hodajuće biće, a neretko će mama reći „Pazi, pašćeš…“

Ta rečenica je postala deo svakodnevice svake mame još dok se beba hrabro pela na svoje nogice iz puzećeg stava uz neki krevet ili stolicu. Da li je to rečenica koja se prenosi iz generacije u generaciju? Svakako zvuči poznato i odjekuje decenijama kroz detinjstva mnogih.

Šta u stvari govori ta rečenica? Ona mnogo malo upozorava, a mnogo više definiše i daje poruku detetu „već te vidim da si pao/pala“. Ovim tekstom voleli bismo da mame pre svega osveste da one mnogo puta kreiraju događaje vezane za svoje dete. Mi nismo svesni da svojim mislima često kreiramo našu stvarnost. Kada to osvestimo, shvatićemo kolika je odgovornost u tome šta osećamo, mislimo i govorimo. Posebno maloj deci.

Ako želite da uz vas odraste sutra samostalan i preduzimljiv čovek, onda mu pružite podršku od malih nogu na tom putu. Nema potrebe da imate toliko strahova u vezi vašeg deteta. Čak i ako dete ponekad padne, to je jako dobra lekcija za njegovu motoriku, naučiće da se bolje pazi. Ukoliko se trudite da dete zaštitite od svakog pada, od starta mu činite „medveđu uslugu“.

Kao potvrda ovih dobronamernih saveta može da posluži knjiga „Pojam kontinuuma“, autorke Džin Lindolf, koja je svoje iskustvo boravljenja sa plemenima u Amazoniji pretočila u jedan neverovatan priručnik za roditeljstvo.

Šta je Džin uočila posmatrajući bebe i roditelje u tim, za nas „primitivnim“ plemenskim zajednicama. Uvidela je da nijedna beba koja propuzi ili prohoda ne želi da se povredi. Naprotiv svako malo dete u tim zajednicama vodi računa o sebi mnogo više nego što mi to možemo da zamislimo.

Iako ta deca odrastaju u mnogo opasnijim uslovima od uslova u kojima odrastaju naša deca, bukvalno odrastaju u prašumi gde postoji realna opasnost na svakom koraku, te male bebe veoma pažljivo ispituju svoju okolinu i vrlo razumno se kreću u okviru svojih mogućnosti. Čak iako puze pored neke veće rupe u zemlji, bare ili reke, bebe nikada nisu kročile u iste, a da prvo nogicom nisu ispitale da li mogu da osete dno tj. zemlju ispod nogu.

Ova izuzetna autorka nekih novih pojmova za nauku, bila je pažljiv posmatrač i shvatila je da su roditelji te dece opušteni i puni poverenja u činjenicu da će se bebe udaljavati od njih onoliko koliko same procene da je sigurno. Njihove mame su uglavnom nasmejane i u poslu, a bebe ih budno prate i čim malo poodrastu oponašaju i kreću da pomažu u zajedničkom životu.

Iz svog tog posmatranja Džin Lidlof je razumela da se mame u našoj civilizaciji mnogo više plaše i da je strah prisutan od prvog momenta od začeća. Kada se vratila u Ameriku, počela je da radi sa roditeljima i ukazala im kroz praktične primere da je moguće deci dozvoliti da se slobodno kreću, trče i istražuju svoje mogućnosti i u gradskim džunglama, u kojima danas većina nas živi.

Kada iskreno razumemo da je priroda čoveka, kao i priroda oko nas savršeno uređena, te da u njoj nema mnogo „grešaka“, verujemo da će i vaši strahovi lagano iščeznuti. Možda će i vama pomoći posmatranje vaših mališana i njihovih neverovatnih mogućnosti, bez uplitanja sa vaše strane.

Tatama će to biti daleko lakše i prirodnije. Oni će na različita penjanja i trčanja svojih mališana gledati sa podstrekom i većim poverenjem. Stoga drage mame, učite od tata da budete hrabrije i da dozvolite da vaši mališani trčkaraju bez bojazni od pada. Videćete da oni to mogu i da su vrlo spretni. Često im je vaš strah najveća prepreka, jer te rečenice utkaju se u podsvest deteta i ono nakon toga kroz ceo život strahuje da će pasti ili nešto pogrešiti.

Život jeste putovanje na kome treba da bude dovoljno padova i ustajanja, kako bismo učili, rasli i razvijali se. Pokušajte da osetite mir i poverenje prema životu i otpustite vaše strahove, sakupljene verovatno u vremenu kada ste vi bili dete. Budite odvažniji i uskoro ćete videti da je sve u životu i odrastanju vašeg deteta lakše i zabavnije.

N.V. , redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: