Kada bismo stali u „bebine cipele“ razumeli bismo da njen dolazak na ovu planetu nije tako lak i jednostavan. Iako je priroda uredila da se njen razvoj odvija daleko od očiju ljudi, medicinske metode praćenja trudnoće uključuju ultrazvuk za koji još uvek nismo načisto da li može da ima bilo kakve kontraindikacije na bebin razvoj. Kako god, neki njen mir se takvim i sličnim metodama narušava povremeno.
Kada je mama daleko u mislima i osećanjima za svoje čedo tokom trudnoće, kada se sa bebom ne povezuje, kada joj ne priča o tome koliko je radosna što je tu, beba je usamljena u svom svetu na neki način i čeka da bude primećena. Zamislite kada biste dete stavili u vašem stanu u jednu sobu koju ne otvarate punih devet meseci, a do koje postoji dostava hrane, vode i svega potrebnog za fizički opstanak. Ne bi to bilo humano, zar ne?
Zato je važno da se „probudimo“ i naučimo da intuitivno razgovaramo sa svojom bebom od prvog dana nakon začeća. Dobro je da sa njom budemo zajedno i u kretanju na putovanje zvano porođaj. Da je zovemo, da joj se radujemo i da joj dajemo podstrek svim svojim bićem.
Kada beba stigne i spusti se do maminog porođajnog kanala, to je prvi mamin zagrljaj bebe, a kada izađe na svetlo dana i konačno ugleda ovaj svet da li je neophodno da je sačeka blesak veštačkih jakih sijalica u porodilištu? Da li je neophodno da je sačeka buka i glasovi nepoznatih ljudi? Potrebno je vreme za prvi udisaj preko pluća, jer beba diše i hrani se preko pupčane vrpce devet meseci. Da li je potrebno žuriti sa presecanjem pupčane vrpce? Sve su to pitanja kojima želimo da osvetlimo porođaj iz bebinog ugla. Šezdesetih godina prošlog veka, francuski akušer – ginekolog Fransoa Leboje uočio je sve ove greške u postupcima prema bebi tokom rađanja i promenio prakse u svom porodilištu.
Napravio je prigušena svetla, objasnio je osoblju da tokom rađanja deteta budu tihi, da mnogo ne galame, da budu nežni u ophođenju sa bebom i da je vrate majci na grudi, gde je bebi mesto, kako bi joj dali prostora za privikavanje na novu dimenziju života.
Beba nam dolazi iz tople materice u kojoj se ljuljuškala u plodovoj vodi i njen prelazak na ovaj svet je ne mala promena. Sve svoje uvide Fransoa Leboje pretočio je u knjigu „Rađanje bez nasilja“. Kada razmislimo dublje o tome kako izgleda porođaj iz bebinog ugla, uvidićemo da to nije tako teško, jer svi smo bili nekada bebe, iako je to sećanje na rađanje skriveno od nas, mi ga nosimo u našem telu. Uvek je moguće poboljšati uslove u kojima nam deca dolaze na ovaj svet, a kada će ta promena nastupiti zavisi od nivoa kolektivne svesti društva.
Drago nam je ako ste pokušali da kroz ovaj tekst doživite porođaj kakav jeste danas u porodilištu i kakav bi mogao da bude iz bebine perspektive. Verujemo da ćete želeti da budete taj mali delić društva koji će se potruditi da porođaj postane iskustvo radosti i što manje trauma za bebu i mamu.
N.V., redakcija Mamino ćoše
maminocose.rs 