Naučeni smo da verujemo lekarima i tražimo od njih pomoć kada je zdravlje u pitanju. To se posebno odnosi na zdravlje naše dece. Zato je veoma važno da verujete pedijatru koji se stara o zdravlju vašeg deteta.
U zdravstvenom sistemu se mnogo toga promenilo i danas lekari imaju protokole po kojima im je određeno koliko imaju vremena za jednog pacijenta. Ponekad zbog toga može da se dogodi da odemo od lekara kući sa nepotpunim razumevanjem naše dijagnoze ili dijagnoze našeg deteta. Tom nerazumevanju doprinose i latinski nazivi koji se koriste u imenovanju dijagnoza i u nazivima lekova.
Danas kada niko nema dovoljno vremena, potrebno je stati i razmisliti kada smo doneli odluku da verujemo u potpunosti nekome ko manje poznaje naše dete od nas samih. Dobro je imati poverenja u druge ljude i ukoliko ste pažljivo izabrali pedijatra, onda je i normalno da ćete ga slušati i verovati u ono što vam kaže. To je zdravorazumski izbor.
Različiti su kriterijumi po kojima biramo lekare. Da li je to preporuka vaših poznanika i prijatelja iz kraja ili ste birali bez mnogo razmišljanja, kako god, svi smo različiti. Važno je da sa pedijatrom imate dobar odnos, da možete sve da ga pitate i da vam je dete dobro posle primenjenih terapija koje vam je on savetovao.
Ako ste taj posao dobro obavili dolazimo do sledećeg pitanja, a to je pitanje apsolutnog poverenja i da li tako nešto postoji? Apsolutno poverenje je izbor svakog odraslog čoveka. Čini se da je nauka danas dobila mnogo pristalica koji joj poklanjaju potpuno poverenje.
Razmislite dobro pre nego što odgovorite sebi, zašto je to tako?
Da li nauka i naučnici nikada ne greše? Koliko znam greše i često opovrgavaju dojučerašnje pretpostavke, teorije ili predikcije. Ako je to tako, šta je pametnije, da li da im poklanjamo potpuno poverenje ili zadržimo kritičku distancu i aktivno učestvujemo u problemima sa kojima se susrećemo?
Lično sam bila roditelj koji je bio aktivan učesnik u donošenju odluka kada su moja deca u pitanju. Znala sam svaki simptom dobro da opišem, dosta sam se uputila u latinske nazive i razumevanje rezultata krvi i urina, pa sam na neki način sa malo više razumevanja različitih zdravstvenih problema kod dece mogla da prihvatim ili ne prihvatim savet lekara u potpunosti.
Uvek kada sam mogla da izbegnem korišćenje antibiotika i ostalih lekova, uključivala sam alternativnu medicinu, koja uprkos njenom nazivu ima dužu tradiciju od alopatske medicine. Družila sam se sa vrsnim fitoterapeutima, koristila čajeve i tinkture od biljaka i pokušavala da balans zdravlja dece povratim na prirodan način. U prirodne načine uključila sam boravak na suncu i svežem vazduhu ( ukoliko ga danas ima u gradovima i šire ), odmaranje i uzimanje što više tečnosti. Takođe sam vodila računa o kvalitetnijoj i zdravoj ishrani, ali to je već neka druga tema, ne manje bitna, jer od nje umnogome zavisi naš zdravstveni status.
Ukoliko sve to znamo i trudimo se da primenjujemo, onda će njihov imunitet uvek biti dobar i lako će se nositi sa mnogim problemima koji danas postoje. I tu se onda postavlja i to čuveno pitanje odgovornosti. Ako ne poradimo na nabavci zdravih namirnica za ishranu članova svoje porodice, ako dozvoljavamo da deca previše vremena borave u zatvorenom prostoru, umesto u nekom parku ili obližnjoj šumi, zar to nije naša odgovornost, koja indirektno utiče na imunitet i zdravlje dece? Postoji i ona druga krajnost, kada se previše oko svega toga trudimo, puni straha i anksioznosti, a upravo takvo naše stanje, takođe remeti zdravlje naše dece, a to se danas takođe zna.
Pa šta nam je onda činiti, pitaće neko. Teško je bilo kome dati bilo kakav savet i veoma je nezahvalno, ali evo ja ću se odvažiti da dam neku smernicu, onima koji su otvoreni i radoznali da čuju. Ta smernica bila bi preispitujte, proveravajte, učite, slušajte, čitajte i nikada nemojte pristati da ne budete aktivan učesnik u donošenju odluka vezanih za zdravlje vaše dece. Nećete nikome ugroziti titulu, zvanje ni stručnost ukoliko postavljate zdravorazumska pitanja vašem pedijatru ili vašem lekaru. Takvim svojim aktivnim stavom možete pomoći lekarima da bolje sagledaju i zdravstveno stanje vašeg deteta i da steknu poverenje u činjenicu da roditelj najbolje poznaje svoje dete, da je roditelju svakako najviše stalo da mu dete bude zdravo i da će se oko toga samim tim i najviše potruditi.
Rekla bih da je zajedničko učestvovanje u donošenju odluka sa zdravstvenim radnicima, ona dobitna kombinacija koja će našoj deci obezbediti najbolje uslove za ozdravljenje kada su bolesni i dobro zdravlje na duge staze.
Autor Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćoše
Foto Pixabay
maminocose.rs 