Tog prohladnog prvoseptembarskog jutra četvorogodišnji dečačić nemirnog duha sa očima boje čokolade otisnuo se na upoznavanje sa svojom novom družinom. Iako je već tri godine išao u jedno predivno obdanište sa prostranim pogledom na grad, okolnosti su zahtevale da pređe u novi vrtić.
Druželjubiv po prirodi i upoznat sa činjenicom da će ga od toga dana čuvati nove vaspitačice i da će igračke deliti sa novim drugarima i drugaricama, lagano je koračao ka vrtiću. Ti mali koraci ka vratima velike novine bili su popločani strahom, neizvesnošću, radošću, i uzbuđenjem. Sve je to vešto skrivao svojim veselim čavrljanjem, i nehajnim skakutanjem čvrsto držeći mamu za ruke, u pratnji starije sestre i tate.
Prvi korak u nepoznato doneo je široki osmeh srdačne vaspitačice, prostranu sobu punu igračaka i pospanih mališana, ali i plač jedne curice na vratima, koja je tužno dozivala mamu htevši da joj kaže „još nešto“. Iako isprva oduševljen, dečak nemirnog duha je zastao na tren, pogođen plačem drugarice. Širom je otvorio oči, blago oborio usne i uputio mi upitan pogled. Na kratko sam ga čvrsto zagrlila i otpozdravila rečima da se ubrzo vidimo.
Znam, na prvi pogled to može delovati surovo, ali isto tako, poučena višegodišnjim iskustvom, znam i da svako zadržavanje i objašnjavanje može učiniti sam ostanak još težim. Poput drugarice, i on može izmisliti to „još neko“ pitanje i razlog da ostanem tu još koji minut. Ovako, znao je da ga ne lažem kad mu kažem da će mama brzo doći i da će mu biti lepo sa novim drugarima i drugaricama.
Tako je zaista i bilo. Dočekao me je sa najrazdraganijim osmehom na licu, uzbuđeno prepričavajući svoja otkrića, posebno ističući kutak sa instrumentima. Radosno je izjavio da jedva čeka opet da ide u novi vrtić.
Istoga dana, sunčanog prvoseptembarskog popodneva, šestoipogodišnja curica, radoznalog uma, takođe čokoladnih očiju, otvorila je novo poglavlje u svom odrastanju. Dan dugoočekivani polaska u prvi razred je stigao, čini se i prebrzo.
Korak po korak, sa osmehom na licu, odevena u ljupku haljinu, držeći mamu za ruku, praćena tatom i bratom, približava se školskom dvorištu iz kojeg su dopirali zvuci vesele dečije muzike. Uzbuđenje pomešano sa nekom nesigurnošću uskovitlali su se u njoj istog trena kada smo ugledali dvorište prepuno roditelja i budućih prvaka. Ponudili smo joj da sedne kraj nekoga od drugara i drugarica sa kojima bi mogla da deli školsku klupu, što je ona kolebljivo prihvatila. Nakon samo nekoliko minuta, niz obraze su potekle krupne kristalne suze. “Želim kod tebe!”- rekla je i vratila se u moj zagrljaj. Što je žamor bivao intenzivniji, sve jače me je grlila. Spustila sam ruku na njeno srce, koje je ubrzano dobovalo.
Došao je trenutak ulaska u učionicu. Koračajući za učiteljicom upućivala nam je upitne poglede, i slala poljupce, a mi smo joj jednako uzvraćali.
Kao i svaki novi početak, i taj je bio obojen pomešanim osećanjima, ali znala sam da će to dobro proći. Osećaj me nije prevario, jer je po izlasku iz učionice veselo upitala kada sutra ide u školu. Rekla je da jedva čeka naredni dan.
Mali koraci dvoje mališana ka velikim putevima popločani su raznolikim osećanjima. Ima tu i nezvesnosti, radosti, tuge, uzbuđenja, sreće, i ko zna kojih još misli i osećanja.
Ipak, znam, tačnije, sigurna sam, da je svaki od njih ušuškan spokojem, jer znaju da su roditelji uz njih. Na sve te velike avanture pratili su ih i pratiće ih naši čvrsti zagrljaji, široki osmesi, pogledi puni ljubavi i pregršt toplih reči. Tu smo za njih, da im pružimo podršku, zagrljaje, reči, objašnjenja, iskrene odgovore na bezbroj pitanja. Da uživamo u njihovim dostignućima i radostima, malim i velikim koracima koje prave, svakom trenutku njihovog odrastanja, dok nam kroz stomake proleće pregršt ustreptalih leptira.
Dečaku nemirnog duha i devojčici radoznalog uma, čiji nam pogledi boje čokolade zaslađuju svaki dan!
Autor Aleksandra Zolotić, jedna od najpriča konkursa Kako ste se pripremili za vrtić i školu?
Foto Pixabay
maminocose.rs 