Kada prođe iznenađenje usled spoznaje da ste „trudni“, tate su tokom prvog trimestra vrlo trezveni i racionalni. To je odlična protivteža maminoj detinjatosti tokom prvog trimestra, kada je priroda čuva od potpunog sagledavanja činjenice da u njoj raste i razvija se neko novo biće. Da nije tako, moglo bi da bude zastrašujuće.
Znači tate su tu gde su i gledaju šta im je činiti u svrhu potpore ovog događaja koji im iz korena menja život. Razmišljaju šta je potrebno preduzeti oko priprema za dolazak novog člana. Možda napraviti reorganizaciju u stambenom prostoru, da li treba da se sele u veći prostor i ostale konkretne stvari su im na umu.
Tatama ni malo nije jednostavno da razumeju ženina stanja i svakodnevne promene raspoloženja. Tu su da budu podrška, ali nije uvek tako jednostavno. Ne radi se samo o udovoljavanju različitim prohtevima trudnice vezanim za „jede mi se…“, radi se o suzama i smehu, radi se o brigama kroz koje žena dramatično prolazi i tako mnogo pitanja o tome gde i kako da se porodi.
Verovatno bi mnogi očevi više voleli da idu svaki dan na pecanje, nego sve to proživljavaju što drugo stanje nosi, ali danas nemaju baš mnogo prostora za izostajanje. Nekada davno, tate su bile van kuće da li u ratovima, da li na njivi, da li na svojim poslovima, a šta ćemo danas kada mnogo njih radi od kuće. Čak i ako ne rade od kuće, ostatak dana su kod kuće, posle poslovnih obaveza. Današnje vreme je različito u životu svih parova na planeti, a odnosi se na činjenicu da muškarci i žene žive zajedno i mnogo više vremena provode zajedno.
Nije lako provoditi toliko vremena zajedno i to je momenat koji je različit od svega do sada u istoriji čoveka. Zato bi i mame trebale razumeti da smo svi u novim „cipelama“ kada je zajednički život u pitanju.
Danas tate aktivno učestvuju u donošenju odluke gde će se mama poroditi i aktivno o tome razmišljaju. Iako imaju nedovoljno informacija o tome kako sve to izgleda, iz dana u dan situacija se menja, pa kreću redovno da posećuju pripreme za porođaj sa svojim ženama.
Na taj način upoznaju fiziologiju samog porođaja, ali i prirodu žene, procedure u porodilištima i porođaj više nije samo „ženina stvar“.
Menja se i odnos prema prisustvovanju samom porođaju. Većina tata u našoj zemlji raduje se kafani i cepanju košulje sa drugarima. Međutim sve je češći zahtev žena da žele da budu prisutni na porođaju. To dolazi do sukoba unutar tata, a mogao bi se sažeti u pomisli „Pa kako sada ja da idem na porođaj, a ne u kafanu? Šta će reći moji drugari?“
Kada prevaziđu ovu stepenicu, ide sledeća misao “ A šta ako se onesvestim kada vidim krv?“ Ovo su rečenice sa kojima se srećemo na različitim pripremama za porođaj, kojima tate prisustvuju i deo su naše tradicije i mentaliteta.
Promena društvenih običaja na tu temu ide polako i još uvek su pojedinci ti koji se osnažuju i odlučuju za prisustvovanje porođaju. Ono što je sigurno, a što često navode ginekolozi i babice, ni jedan tata se nikada nije pokajao što je prisustvovao porođaju. Naprotiv većina tata izjavljuje da im je to bio najlepši događaj u životu.
Iz ove perspektive treba verovati tatama koji su to doživeli i razmisliti da li postoje bolji načini za njegovu pripremu za taj neverovatan događaj.
Ukoliko imate ideju šta bi i kako moglo bolje, javite se i predložite u komentarima ispod teksta.
Autor: Nataša Vukićević
maminocose.rs 