Šta smo ovde došli da naučimo

Da li smo u stanju da se lišimo onog što smatramo da nam je najdraže? Da li smo u stanju da ostavimo – ne samo ono što posedujemo, domove i stvari koje nam pripadaju – već da ostavimo ono mnogo dublje, daleko vrednije za nas?  Šta je to?

Naš sistem verovanja, naš osećaj za ispravno, naš osećaj da budemo viđeni, saslušani, da nas neko razume, da budemo oni koji vrede. E sad, ta potreba – biti viđen, saslušan, potvrđen – to su zaista najistaknutije i vodeće sile naših veza, naših inspiracija i naših reakcija.

Da li smemo da ih se oslobodimo?

Prilikom konflikta, usled neusklađenih načina viđenja sa drugim, možemo videti koliko smo zapravo vezani za naš sistem verovanja, sudove, naše želje da budemo ispravni, potvrđeni, da nas razumeju. Sve to potiče iz primordijalnog, primarnog, detinjeg, ali duboko preovlađuje kroz naše živote u odraslom dobu. Svi imamo potrebu da budemo viđeni, viđeni kao celina. I nudi nam se mnogo mogućnosti da to i uradimo.

Verujem da su  dve avenije naznačajnija vrata za ulazak u celovitost, i naravno, najjednostavniji okidači rascepa i raspada. U tim momentima, mi imamo izbor da idemo ka kompletiranju, balansu, dubokoj proporcionalnosti tamnog i svetlog ili pak naravno, neminovno i tipično da odustanemo, raspadnemo se.

Rascepljujemo se i raspadamo se u paramparčad i duša kaže, “Zakrpi se! To je prilika za dostizanje celovitosti, no vi onda gubite tu priliku i moramo sve da počnemo iznova! Nema problema, učinićemo to, ali sada moramo da se restartujemo, ponovo izgradimo, prepravimo. Nema problema, no radeći ovo mnogo puta, trošimo prilike da katapultiramo sebe u celovitost koju duša želi i umesto toga odabiremo duži put.”

Verujem da je svaki put dobar, samo želim da pomognem ljudima da ubrzaju svoju evoluciju ka celovitosti.

Želimo da budemo viđeni, želimo da budemo viđeni kao ispravni, da budemo viđeni kao dobri. Sve te primordijalne želje dolaze iz dečijeg selfa, deteta koje nikad nije bilo viđeno. Tako da to jeste dečiji – self unutar vas koji je sad  u vašoj kompletnoj operaciji, u vašem roditeljstvu. Ta kompletna operacija se nalazi unutar većine vaših veza u odraslom dobu. Sve dok ne naučite da budete roditelj tom unutrašnjem detetu, unutrašnjem selfu, biće vam veoma teško da budete roditelj vašem pravom detetu, detetu koje ste doneli na ovaj svet.

U kojoj ste se  intimnoj vezi najviše angažovali, nego u onoj sa svojom decom?

U svim mojim iskustvima kao terapeut- psiholog u proteklih 20 godina, nikada nisam naišla na dublju intimnu vezu od veze roditelj – dete.

Kada mi roditelji okrenemo svetlo ka unutra i poradimo na zalečenju našeg unutrašnjeg dečjeg “selfa” (deteta koje očajnički želi da bude viđeno, saslušano, potvrđeno, ispravno), neće biti potrebe da stvaramo niti gradimo nikoga spolja. Postojaće samo veliko poštovanje i koračanje uporedo sa duhom vašeg deteta, vodeći ga na taj način  ka dosezanju celovitosti.

Na taj način preoblikujete putovanje roditelj – dete, ne na način kao da popravljate dete ili sebe kao roditelja, već na način gde obe duše hodaju zajedno sa vrhunskim razumevanjem da oni hodaju zajedno kako bi oboje dosegli celovitost.

Dakle preoblikujmo ne samo roditelj – dete dinamiku, već svaku intimnu vezu koju imamo u svom životu, ali ne na način da popravljamo nekoga, menjamo ga i činimo boljim, već na način pun poštovanja i razumevanja da je onaj drugi upravo na mestu gde treba da bude, kako bi dostigao celovitost i da je u našim životima kako bi i mi sami dosegli celovitost. Tako da ukoliko možete da zadržite ovaj referentni okvir, sledeći put kada se nađete u konfliktu, sledeći put kada vam budu narušeni sistemi vrednosti, ili se pak osećate visoko nesigurnim, jer smo, setite se, mi duboko vezani za potrebu i želju da budemo ispravni, umesto toga recite: Stani! Moja je duša ovde i traži izraz celovitosti. Kako mogu da joj pomognem u ovom momentu nastavljajući i idući putem balansa? Kako da pomognem duši da dostigne celovitost?

I ukoliko uspemo  da preoblikujemo vezu roditelj – dete u vezu dve duše koje streme celovitosti, onda ta ista veza postaje napunjena snagom, poštovanjem, dostojanstvom i  svesnošću.

Na osamnaestoj strani moje knjige “Probuđena porodica” , u odlomku- Revolucija u roditeljstvu – govorim o tome da li je u pitanju vaše dete ili vi? To pitanje može da se odnosi na bilo šta. Da li je u pitanju situacija ili ja? Da li je do mog supruga/partnera ili do mene? Da li je do prijatelja ili do mene? Da li je do kolege ili do mene? Da li je to moja letargija ili ja?

Ono što zaista jeste ono što mi jesmo na esencijalnom nivou je transcedentno.

Ko smo mi na esencijalnom nivou uvek zamenjuje situaciju.

Zamenjuje ono što mi jesmo u toj situaciji, stoga je tu esencijalni self, poznatiji kao viši self, vibrirajući self, pravi self, autentični self, ovlašćeni self, a  tu je i –  nazovimo ga,  niži vibrirajući self, ja ga zovem ego self, koji toliko želi da bude u pravu, da bude viđen, potvrđen, onaj self unutar nas koji je upravo stvoren od strane našeg unutrašnjeg deteta.

On ustvari emituje niže vibracije zato što je toliko u potrebi da ne postoji drugi način nego da osuđuje, krivi, nema drugi način već da bude besan, da postidi, nema drugi način već da stvori separaciju, zato što to unutrašnje dete, taj unutrašnji dečiji self je itekako zahtevan.

Moramo da naučimo da treniramo sebe pitajući se – “Da li je do mene ili je zaista u pitanju neko drugi?”

Dakle, svesno roditeljstvo je zamena igre, zato što ono ne pokušava da promeni drugog, već samo nas kao roditelje. Ono smatra da jednom kada roditelj stvori prave uslove, dete će prirodno izrasti i ići ka višoj svesnosti.

Slušajte reči kojima govorim. Ne govorim o stvaranju super deteta, preuspešnog deteta. Ne govorim o stvaranju dobrog deteta ili pokornog deteta.

Govorim o mnogo većem pozivu i potrebi da preoblikujemo naš ceo život. Verujem da taj mandat jeste način koji će našu dušu podići na viši stepen svesnosti, na putu ka celovitosti?

Cilj duše je da  se razvija ka celovitosti, ka direktnoj proporciji svetlog i tamnog, ka ujedinjenju svih svojih elemenata i ukoliko uspemo da zadržimo to kao mandat za sebe, automatski  ulazimo u vezu roditelj dete sa pravim uslovima u svojim mislima, sa pravim mentalnim uslovima, zato što onda gledamo na sebe kao na nekog ko vodi svoju decu u konekciju sa unutrašnjim, kako bi na taj način vodili njihove duše ka velikoj celovitosti.

Dakle, da li vi, kada pogledate svoje dete, znate tačno zašto ste ga privukli u svoj život?  Trebali biste da razmislite o tome.

Zašto sam privukao ovo dete u svoj život? Koje lekcije me je ovo dete naučilo kako bi moja duša evoluirala u celovitost?

Na kraju, svaka pojedinačna veza u vašem životu i svaka situacija u vašem životu se upravo desila zbog jedne vrhovne svrhe: da prevaziđete strah, sjedinite se sa jedinstvom, svesnošću – ovo su velike reči – na jednostavnom jeziku – da unesete ljubav.

Da unesete ljubav znači da nema osude. Da unesete neosuđivanje znači da uvedete duboko saosećanje. Tako da kada je srce suženo, držite ga otvorenim, otvorenim, otvorenim.

Želite da vičete na svoje dete, da vrištite na njih, da ih kontrolišete, da ih grdite. Nekad ne možete da si pomognete i ta ego sila preuzima kontrolu. To je ok!. Ali onda ustuknite i shvatite, ah, upravo sam propustio priliku da otvorim svoje srce! Upravo sam zatvorio svoje srce. I što više zatvaramo svoje srce  – u Hinduizmu, Budizmu, duhovnosti govorimo  – o još većem stvaranju karme.

U mojoj definiciji karme, što znači uzrok – posledica, trenutak kada zatvorimo svoje srce ima za efekat odmah nešto veće od samog zatvaranja. Karma znači ono što stavimo ka spolja u univerzum, vraća nam se nazad, zar ne?

Uzrok i posledica. Tako da kada zatvorim svoje srce, stvaram mogućnost – obzirom da se nekad dešava pre ili posle, stvaram mogućnost ili sam možda upravo posejao seme potencijalnog bumerang efekta proporcionalnog zatvaranja srca. Ovo bi moglo da se vrati kroz moje dete i hoće,  ili kroz supružnika/partnera, ili kroz moju ličnu uspavanu esenciju, ili kroz buđenje, ili kroz jednostavno  ograničavanje srca od strane univerzuma.

Stoga, vi ste ovde, stvarno, i vaše dete je ovde , da vas podseti, da vas inspiriše, da unutar vas okine mogućnost koju nosite u sebi  da ostanete uzemljeni i otvorenog srca, jer je to na kraju naš glavni zadatak – vaš, moj, bez obzira kakvo dete imamo, ona su tu pa su tu, i mi smo ovde na zemlji kako bismo srce  učinili elastičnim. Samo. Jer jedino kroz elastičnost srca, duša raste u celovitost, da?

Duša raste u celovitost samo onda kada je srce otvoreno. Srce jedino može biti otvoreno samo onda kada smo u ne-reaktivnom stanju, što uključuje one sisteme verovanja, želje da se bude u pravu, ogorčena ispravnost, želja da se bude vrhovno, želja da se bude dominantan, a sve to dolazi iz dubokog nedostatka, dubokog straha. Ta želja ometa našu celovitost. Dakle, bez osude, saosećanje je oznaka otvorenog srca.

Vaše dete je ovde kako bi vam dopustilo da vežbate na dnevnoj bazi. Ustvari, dete koje je neumereno buntovno, prkosno i teže, to su upravo ona deca koja su ovde da vas nauče na koji način srce učiniti elastičnim. Elastičnost srca je put ka celovitosti.

Na dvadestetoj strani knjige pričam o tome kako su naša deca ona koja nas bude. Ona su u  potpunosti kompletno spremna da budu svoj autentični self. Ona nam pokazuju: moja duša još nije probuđena skroz i mojoj duši je potrebna pomoć, možeš li mi pomoći?

Mi smo ovde kako bismo bili probuđeni od strane upravo te dece i vi privlačite to dete i tu negativnu energiju i krivite vaše dete, tog  supružnika nazivate narcisoidnim, tog direktora nazivate zlim, tog prijatelja možete na primer nazvati manipulativnim…

Sve te reči, ponekad mogu samo da budu reči, ali onda kada se vrate, kao što rekoh, uz pratnju verovanja, onda one nisu tako jednostavne reči, one postaju način na koji mi reagujemo.

I onda lažno verujemo da su oni pogrešili, a da smo mi u pravu i ta naša podmukla vezanost za želju da budemo u pravu, reći ću vam million puta, će postati najveća smetnja vašem dostizanju harmonije. 

Uzmite na primer majku koja se žali da ona izgubi živce sa svojom decom zato što je oni nikako ne slušaju tokom jutra, što znači da uobičajeno kasne. Koliko se vas žali na svoje mališane?

Sećam se kada je moja ćerka imala 3, 4, 5 godina, uvek sam kasnila i naravno uvek sam mislila da je to njena greška: samo kada bi ona radila ispravno stvari, samo kada bi ona  pokupila svoju odeću uveče i samo kada ne bi menjala svoje mišljenje ujutro. I svi moji prijatelji, u tom periodu sam završavala moj doktorat na psihologiji, suosećali su sa mnom, premda nisu bili roditelji još i mislili su, jadna ona, ima tako tešku ćerku.

Tradicionalni odgovor na ovakve situacije bio bi da ohrabrimo majke da disciplinuju svoju decu, kako bi naučili da slušaju, da se ispravljaju?

Ukoliko ste savetnik ili kouč i vaš klijent dođe kod vas i kaže vam, ponedeljak, utorak, sreda, kasnim svaki dan, moja deca ne mogu da se sastave, uvek jurim za vremenom zbog njih, šta mislite da biste odgovorili kao kouč?

Ukoliko ste trenirani na tradicionalan način, odmah bi posegnuli za strategijama, kartama, organizacijom vremena – u 7 sati pokupi svoju odeću, u 7 i 15 operi svoje zube, u 7 i 30 siđi dole, u 7 i 45 pojedi svoje pahuljice. Završio sam. Završio sam kao terapeut i onda sam shvatio da ništa od toga ne radi. Ništa od mojih karti, stikera, zvezdica, pohvala…ništa ne radi.

Dakle, tradicionalni pristup  uvek je tu da ohrabri majku kako bi disciplinovala svoje dete. Kako bi ih naučila da slušaju. Problem je u tome što roditelji ponavljaju, “Ali oni mene ne slušaju! Sve što mu govorim je, Slušaj me!, a ona to ipak ne čine!” Posle toga počinju da viču, zamišljajući da će ih dete tako bolje čuti i na taj način postati pažljiviji. Ono što oni ne shvataju je da nije pažljivost ta kojoj se dete uči. Daleko od toga! Dete postaje  ozlojađeno  i ide ka  povećanoj drskosti. Ozlojađenost, ljutnja – samo stvara protivljenje.  Nalet  ovako jakog duha, prisutnog u svakom od nas je snažno. Ukoliko pokušate da ga kontrolišete, on postaje sve jači i jači. Ili se pak povuče i slomi u depresiju. Prigušeno sabotira i jede samog sebe. Mi naravno ne želimo da se ovakve stvari dese našoj deci.

Umesto tradicionalnog pristupa davanja instrukcija, šta ako istražimo da li je majka disorganizovana i povremeno lenja? Šta ukoliko nije u stanju da funkcioniše izjutra? Ah, sada smo upravo pomerili fokus sa onoga šta deca treba da promene, u šta to majka možda treba da transformiše unutar sebe, koristeći različite pristupe.

Ja to zovem  pristupom svesnog roditeljstva. Majka možda treba da se pogleda u ogledalo i zapita, da li je moje dete, na neki način, reflektuje način kojem ja težim? Postoje li načini sa kojima mogu da restrukturišem moj život kako bi postala organizovanija? Premda, pre nego smo što smo imali decu, određeni nivo disorganizacije bi delovao prihvatljivim, sada shvatamo da naš manjak organizacije remeti zdrav obrazac ponašanja,  kome želimo  da naučimo dete.

Ponekad nas naša deca probude  –  nekada naša deca nas probude iz naše sporosti, ponekad iz naše opsesije ili napetosti, a ponekad iz naših ovisnosti. Slično ona stavljaju u centar pažnje  našu potrebu za savršenstvom, našu želju za kontrolom. Ona nam pokazuju našu nesposobnost da kažemo DA i da to i mislimo, ili pak da kažemo NE i da to i mislimo.  Ona unose svetlo u problem kontrole, naše tendencije za nezavisnošću i ponekad u naše bračne  poteškoće. Ona otkrivaju koliko nismo sposobni da ostanemo mirni duže vreme. Ona nam pokazuju koliko je nama teško da se angažujemo u odnosu sa njima, sa punom pažnjom i prisutnošću i koliko izazovnim pronalazimo da budemo otvoreni, spontani i razigrani.  Stvar je u tome kako naša deca deluju i reaguju i kako mi delujemo i reagujemo na njih, ukoliko imamo želju, u mogućnosti smo da vidimo našu nesvesnu stranu.

Ukoliko naučimo da obgrlimo ovu istinu, učimo da prestanemo da delujemo  na način koji izaziva našu decu i umesto probuđeni činjenicom da upravo ti izazovi ulaze u naš sadašnji trenutak, zbog nečeg iz naše prošlosti, nečeg što naša duša treba kako bi se probudila i prerasla u veću kompletnost, celovitost. Umesto da osuđujemo  našu decu i time stvaramo više karme, više uzroka i posledica, trebali bi da se suočimo sa čišćenjem onoga što smo upravo rekli našoj deci u momentu besa. To će u njima da stvori izlazak njihovog ega i sada znamo da je to jedan beskrajni krug.

Odaberimo tu malu pauzu u trenutku, zaustavimo se i kažimo, “Šta to moje dete reflektuje na mene sada? Šta mojoj duši treba da se probudi? Kako da se pomerim od kontrole i da uđem u elastičnost otvorenog srca?”

Pomerajući fokus dalje od deteta i postavljajući ga na roditeljsku unutrašnju transformaciju, svesno roditeljstvo će zadržati potencijal  probuđenim porodicama dubokim i važnim načinima.  Zato što svesno roditeljstvo nije opterećeno sa jednostavnim ponašanjima već aktuelnim korenima naših ispada, i zaista mislim naših roditeljskih ispada više nego dečijih ispada.

Svesno roditeljstvo  izbegava brzu popravku i flastere.  Kroz stalno samo – suprotstavljanje, to je ono što treba da “činimo” – znači konfrontirajte se sami sa sobom, vi možete biti u svetu, uključiti se i na taj način delovati prelepo i vredno u očima drugih, ali onda se vratite svaka dva do tri sata u sebe i suprotstavite se, što znači sedite sami sa sobom i zapitajte se, da li delujem na dubljim nivoima sa mojim iskrenim glasom duše? Iskrena želja? Iskrena svrha? Da li idem ka elastičnosti srca ili ga pak zatvaram? Da li se otvaram i idem ka ne osuđivačkom saosećanju ili sam konstantno u stanju osude, mržnje – tražeći osvetu, odmazdu, tragajući za načinom da budem u pravu?

Ponavljajući samo-suprotstavljanje, razvijamo se u istinski neverovatne roditelje, onakve roditelje koje svako dete zaslužuje.

Izvor: blog Šefali Sabari
Priredila: redakcija Mamino ćoše