Moja deca su porasla ne pročitavši sve one knjige koje su ih gledale sa polica naše kućne biblioteke. Bilo je tu knjiga koje su pratile njihovo odrastanje, ali su se trudili da ih izbegnu. Kao da će izgubiti vreme za igru, dobar film ili muziku koju žele da preslušaju.
Nije pomoglo ni to što su bili u školskoj biblioteci. Uzimali su i vraćali samo obaveznu lektiru. Prosto ih ništa nije navelo na čitanje knjiga.
Kada su porasli smislili su krilaticu „knjige su svetinja, a svetinja se ne dira“.
E sad bi neko pitao „da li su im čitane knjige kada su bili mali“, odgovor je DA. Da li ja čitam knjige svakodnevno, odgovor je DA. I iako sam svoju ljubav prema knjigama želela da prenesem na svoju decu, priznajem da u tome nisam baš uspela.
Otprilike znam i zašto je tako. Svi smo različiti od prvog dana je jedan razlog, drugi razlog je činjenica da sam decu prezaštićivala na različite načine, između ostalog stalno im organizovala vreme i aktivnosti. Nisam dozvolila da im bude dovoljno dosadno, a da im internet bude nedostupan u isto vreme. Možda je tu greška u mom receptu.
Priznajem, igrice i internet su odneli pobedu nad knjigama u našem slučaju.
Da li vaša deca čitaju knjige? Da li vole da čitaju knjige? Kako ste se snašli sa knjigama?
Autor: Nataša Vukićević
Foto: Pixabay
maminocose.rs 